Globalizacija kao sredstvo u ostvarenju novog svetskog poretka

 

Na početku moramo reći da se obično na globalizaciju gleda kao na jedan pozitivni trend sadašnjeg istorijskog trenutka i ekonomske snage društva na ovom stupnju razvijenosti proizvodnih snaga, a sve u skladu sa preovlađujućom vladajućom klasom na planeti.

Ali isto tako možemo sagledati i brojne negativne pojave u sadašnjem društvu. Ovo je vreme nihilizma. Od trenutka kada napustimo utrobu materinu, mi smo "neprilagođeni" i "autsajderi" u svetu koji nam govori da je život besmislen, da nema odgovora na pitanje "Zašto"? Uče nas: Došli smo iz ništavila i vraćamo se u ništavilo. Ovo je, ukratko, univerzalna filozofija modernog nihilističkog sveta: rodiš se, živiš, umreš... Sistem koji nas posmatra samo kao svoje brojeve govori nam da su nam dani odbrojani. To ispiranje mozga topi naše umove, ostavljajući nas da sami i bez igde ikoga ležemo i budimo se u suzama dok nas zubi nihilističke zveri sve više drobe. Nihilizam je u naše vreme postao toliko sveprisutan i sveprodoran, potpuni i dubinski zaposevši umove i srca svih ljudi, da više nema čak ni "fronta" na kome bismo mogli pokušati da mu da pružimo otpor. U ovom strašnom čovekovom ratu protiv Boga, onda sasvim logično dolazi do pojave masovnog samoubistva, do tog poslednjeg auto-genocida.

Da li je ovo nešto normalno kroz šta mora proći svaka civilizacija na ovom stupnju razvoja? Ili je uzrok negde drugde? Da li su to posledice koje je globalizacija donela kako razvijenim tako i nerazvijenim društvima? Dalje, treba se zapitati da li je globalizacija prirodna zakonomernost istorije ljudskog društva, ili je to samo sredstvo za postizanje jednog višeg cilja...

Ovde ćemo u osnovnim crtama pokazati kako mehanizam globalizacije utiče na svetsku ekonomiju i posebno razliku između ekonomija severa i juga u njenim posledicama. Ali još više kako se reflektuje i na socijalni momenat naročito u nerazvijenim društvima i gde je postavljena granica da cilj više ne opravdava sredstvo. Da zarad nekog opšteg interesa i budućeg blagostanja naroda - žrtvuju se milioni ljudi u svetu. I na kraju da vidimo kako je Srbija prošla u svemu tome,  pronalazeći svoje mesto u onome što se zove Novi svetski poredak.

Pokušaćemo ovde da odgovorimo na ta pitanja i da pokažemo osnovnu tezu koja nas je vodila - da su svetski moćnici „prešli crtu“ i zloupotrebili svoje moći ostvarujući lični san o jednoj državi u svetu, jednoj religiji za sve i opštem „blagostanju“ naroda.

Novi svetski poredak - Ideologija

Kada se završavao zalivski rat na početku 1990. godine predsednik SAD Džordž Buš objavio je nastupanje Novog svetskog poretka kao 'svetske zajednice naroda' (Global community of nations) koja je precizan, sistematski i strogo iplaniran mehanizam za upravljanje narodima i nacijama.

Mnogi Novi svetski poredak zamišljaju kao doba neprestanog mira, sklada, pravde i napredka. Popularni 'Bitls' Lenon sedamdesetih godina je snimio mega hit 'Imagine' (Zamisli) u kome je pevao o vremenu kada na planeti neće biti religija, država, nebesa, pakla, a ni privatne svojine; Nestaće ideali zbog kojih bi čovečanstvo ginulo, svi će živeti samo za 'ovaj dan' i svet će biti 'JEDAN'. Taj rajski svet je carstvo hedonizma - bez vere, nacionalnog ponosa i suverenosti. Bez ičega vrednog zbog čega bismo se borili. To će biti mravinjak beslovesno srećnih potrošača.

Zato nije slučajno što Brok Čislom, nekadašnji direktor Svetske organizacije UN tvrdi: "Da bi se uspostavila svetska vlada, potrebno je iz umova ljudi ukloniti individualizam, lično dostojanstvo, odanost porodičnim tradicijama, nacionalni patriotizam, verske dogme". Svako ko želi nezavisnost biće smatran otpadnikom u novoj svetskoj civilizaciji: Bez obzira da li je u pitanju Irak, Somalija ili Srbija.

U tom cilju je potrebno uskladiti i školski sistem u svetu prilagođen nacionalnim i verskim specifilnostima, ali je najbitinije da se stvori učenik koji veruje da je sve relativno, da nema apsoluta, kao i da je globalno socijalističko društvo jedino rešenje za probleme čovečanstva. Potrebni su poslušni građani 'globalnog sela' - stoga ne čudi podatak da je Marks danas omiljeni intelektualac u univerzitetima u SAD.

U studiji "Sumrak američkog uma", Alen Blum - amerilki profesor 'starog kova', govori o akademskim građanima svoje otadžbine kao o izrazu nihilizma na američki način, ljudi čije su duše prepune bljeska šarenog ništavila medija, zatrpani decibelima divlje muzike, podijumi po kojima plešu audiovizuelne utvare, željni nedozrele ekstaze koja je, na ovaj ili onaj način, droga (uspeh, slava, rokenrol, film, narkotici, seks - cilj je uvek 'nedozrela ekstaza' - opijenost po svaku cenu). Ovakvi potomci ne mogu biti ničiji preci - tragičan je zaključak Blumove knjige. Oni definitivno uništavaju tradiciju. "Hristos je nudio slobodu, a utopisti žele čoveka da prisile na sreću. Obzidani delima svojih ruku, oni su boga zaboravili i čovečanstvu pripremaju totalitarno ropstvo..." (Pet Robertson)

Ali ne treba misliti da je Novi svetski poredak proizvod XX veka. Više puta je najavljivan kroz istoriju i to:

 

-          Godine 1848. objavio ga je "Komunistički manifest",

-          Godine 1917. Predsednik SAD Vudro Vilson,

-          Godine 1938. Hitler je rekao da će 'nacionalsocijalizam svoju revoluciju iskoristiti za uspostavljanje Novog svetskog poretka,

-          Godine 1968. Nelson Rokfeler, uglednik najbogatije porodice sveta, takođe je govorio o njemu...

-          11.septembra 1990.g. Buš, predsednik SAD, rekao je da će Novi svetski poredak biti "era u kojoj će sve nacije sveta, istok i zapad, sever i jug, moći da prosperiraju u harmoniji... Svet u kome će zakon smeniti zakon džungle".

 

Ali i pored ovoga mislimo da je važno napomenuti da je ideja Novog svetskog poretka mnogo starija.

Istorijski osvrt na korene NSP

Istorijski osvrt na korene NSP

U knjizi "Blago zlatnog trougla" (Le tresor du triangle d'Or) od Žan Lik Šomeja (Jean-Luc Chaumeil) objavljenoj 1979.g. pisac jasno ukazuje na neke postavke masonskih redova tesno povezanih i prepletnih sa Sionskim prioratom i njihovom ideologijom.  Naročito ukazuje na Škotski obred kao red koji se razlikovao od drugih jer je bio hrišćanski, hermetički i aristokratski. Nije se sastojao od slobodnih mislilaca i ateista kao mnogi drugi obredi slobodnog zidarstva. Čini se da je bio duboko verski i magijski usmeren - naglašavajući svetost društvene i političke hijerarhije, božanski poredak, sveprožimajući vaseljenski plan. Gornji razredi ili stupnjevi tog reda bili su prema Šomeju donji razredi ili stupnjevi Sionskog priorata. Izvorni škotski obred je uveo Čars Redklif i njegovi saradnici. Ovo je moglo za mnoge biti prihvatljivo uprkos papskoj osudi, čak i predanim katolicima - bilo da su to jakobisti XVIII veka ili francuski sveštenici iz XIX veka. Šomej dalje naglašava da je se ovaj red stopio sa jednom drugom ezoterijskom ustanovom nešto pre 1914.g. koja bi lako mogla razjasniti čudne napomene iz Protokola sionskih mudraca o monarhu, naročito ako je strvarna sila iza te druge ustanove takođe bio Sionski priorat. Ustanova o kojoj je reč nosila je naziv Jeron Zlaton dola (JERON - grčka reč, označava posvećeno zemljište ili crkvište na kojem se nalazi hram),što bi mogao biti anagram Orvala (ORVAL - opatija u kojoj je Nostradamus proveo više godina pre nego se pročuo kao prorok, a Orval je još dva veka povezivan sa Nostradamusom: novi katreni i čitave knjige proročanstva koje su zapljusnule francusku u doba francuske revolucije i Napoleona  - dolazile su iz opatije Orval), mesto koje se uvek iznova javlja. Jeron Zlatnog dola bio je neka vrsta političkog tajnog društva osnovanog oko 1873 g. Imao je mnogo toga zajedničkog sa drugim ezoteričkim organizacijama svoga doba. Bilo je tu, na primer, naglašavanje svete geometrije i raznih svetih mesta. Postojalo je nepokolebljivo shvatanje da mistična ili gnostička istina čini potku mitoloških motiva. Kao i obuzetost poreklom ljudi, rasa i simbola kakva se javlja u teozofiji. Jeron Zlatnog dola je istovremeno bio i hrišćanski i "trans-hrišćanski". Podvlačio je značaj svetog srca,  na primer, a ipak je sveto srce povezivano sa drugim predhiršćanskim simbolima. Težio je da pomiri - kao što se priča da je to uradio legendarni Ormus - hrišćanske i paganske misterije, a naročiti značaj je pripisivao druidskoj misli - na koju je kao i mnogi savremeni stručnjaci gledao kao na delimično pitagorsku.  Za svrhu našeg istraživanja, Jeron Zlatnog dola se pokazao značajnim zbog svog uzora kojeg Šomej naziva ezoteričnim geo-politikčkim svetskim poretkom.  Prevedeno na običan jezik to znači ustanovljenje novog Svetog rimskog carstva u Evropi XIX veka - podmlađenog i preuređenog, svetovne države koja je trebalo da ujedini sve narode, a da počiva na duhovnim umesto na  društvenim, političkim ili ekonomskim temeljima. CiljeviJerona Zlatnog dola bili su: Tehnokratija u kojoj narodi ne bi bili više od pokraina, njihovi vođi više od prokonzula u službi svetske okultne vlade sastavljene od elite. Za Evropu ta vladavina Velikog Kralja značila je dvostruku prevlast papstva i carstva, Vatikana i Habsburga koji bi Vatikanu bili desna ruka. Zamisao o velikom kralju predstavljala bi tako, ispunjenje Nostradamusovih proročanstava, a ostvarila bi, takođe, bar u izvesnom smislu, monarhistički plan Iluminata. Ali ma kakvi da su bili, osujećeni su prvim svetkim ratom, koji je, između ostalog, zbacio Habsburge sa vlasti. Sionski priorat je prema Šomeju antimaterijalistički usmeren i nameran da upravlja ponovnim uspostavljanjem "istinskih vrednosti" - vrednosti, kako se čini, duhovne, možda i ezoterične naravi. One su prevashodno predhrišćanske uprkos Sionovom prividno hrišćanskom usmerenju i naglašavanju katolicizma. Dalje, Šomej naglašava drevnost sionskog priorata, kao i raznolikost njegovog članstva, a njegovi ciljevi nisi isključivo ograničeni na vaspostavljanje Merovinške dinaastije, niti su njegovi članovi samo Jevreji.

OUN kao deo NSP

OUN kao deo  NSP

Svako od nas ima neku predstavu o Organizaciji Ujedinjenih Nacija (OUN), stečenu bilo iz škole, bilo iz srestava javnog informisanja. I uglavnom je ta slika vrlo povoljna - oni se bore za prava ljudi, za jednakost, kako svih ljudi tako i zemalja. Bore se svim silama za mir, osuđuju svaku agresiju, čak i mobilišu svoje snage, tj. snage država članica za intervencije protiv zemalja koje su agresori, ili bar OUN misli da su agresori. Nažalost, jako malo ljudi zna šta se krije u pozadini jedne tako moćne organizacije. Ko ih je stvorio i sa kojim ciljem, po čijem nalogu i u čijem interesu? Ali pođimo redom:

1. Društvo Naroda - Tokom prvog svetskog rata saveznički vođi bodrili su svoje narode da izdrže u ratnom naporu i postignu pobedu ne žaleći žrtve. U to ime se kao nagrada i njima i njihovom potomstvu obećavao bezbedan posleratni mir koji će biti čuvan uglavnom od strane međunarodne zajednice, organizovane u svoju organizaciju – već ranije nazvanu Društvo naroda. Jedan od poliltičara koji se svesrdno zalagao za stvaranje ove organizacije je bio i Vudro Vilson (Thomas Woodrow Wilson December 28, 1856 – February 3, 1924) dvadeset i osmi predsednik SAD. U svojoj poslednjoj od čuvenih Četrdeset tačaka on kaže – “Osnovaće se sa naročitim obavezama jedno opšte udruženje naroda koje će priznati i malim i velikim državama uzajamnu garanciju za političku nezavisnist i teritorijalni integritet”. Međutim, u njegovom odsustvu iz SAD, - za vreme rada konferencije mira u Parizu koja je otvorena 18.01.1919. godine - u SAD se naglo povećala opozicija protiv Vilsonove akcije za stvaranjem Društva naroda, što je konačno dovelo do odbijanja ratifikacije Versajskog ugovora o miru od strane američkog kongresa i njihovog  neulaženja u Društvo naroda.

Ali, postoji i druga strana medalje, stvaranje društva naroda je vezano i još za jednu ličnost, doduše manje poznatu javnosti, ali ne i manje važnu – Edvard Mandel Haus, (Edward Mandell House July 26, 1858 – March 28, 1938) ili pukovnik Haus kako su ga zvali. Bio je agent iluminata, odan iteresima jednog kartela –Rotšild – Varburg – Rokfeler i služio  je kao njihov čovek u Beloj kući. Pošto je Vudro Vilson izabran za predsednika Haus je postao njegov najpoverljiviji lični svetnik. Između ostalog, uspešno je ubedio predsednika Vilsona da podrži zakon o osnivanju Banke savezne rezerve i na njega stavi svoj potpis. Kasnije, shvativši šta je učinio, Vilson je pokajnički izjavio: »Nehotice sam uništio svoju zemlju«.

Po završetku prvog svetskog rata, 1918.g. Haus je marljivo radio na stvaranju Društva naroda. Finansirano delimično Rokfelerovim novcem, društvo je trebalo da posluži kao prvi korak ka stvaranju svetske vlade. Predsednik Vilson će – po Hausovom savetu – postati vodeći zagovornik stvaranja Društva naroda, a javno će biti smatran za glavnog tvorca Društva, uprkos činjenici da je u celoj stvari glavnu ulogu imao pukovnik Haus. Američki narod se snažno opirao tom kretanju ka globalizaciji vršeći pritisak na Kongres da odbaci sporazum i tako SAD održi izvan društva.

2. Stvaranje Organizacije Ujedinjenih Nacija - Stvaranje O U N - a počelo je još 1943.g. na Moskovskoj konferenciji, gde je po prvi put spomenunuta buduća međunarodna organizacija koja će počivati na načelu suverene jednakosti država i načelu univerzalnosti za sve miroljubove države. Predstavnici savezničkih velikih sila održali su 1944.g. niz sastanaka u Vašingtonu u Palati Dambarton Oks, (po kojoj je ova konferencija i nazvana) u cilju formulisanja predloga za uspostavljanje 'opšte međunarodne organizacije' – Ujedninjenih nacija. Usvojen je i nacrt buduće povelje kao osnovnog radnog dokumenta na osnovu kojeg će se voditi rasprava na idućoj, osnivačkoj konferenciji u San Francisku 1945.g. Stara Jugoslavija spada u red država osnivača OUN. Ovo su činjenice manje više svima znane i deo su zvanične istorije, ali pored toga postoji i nešto što nije baš svima poznato: Ujedinjene nacije su se stvarno izlegle dve sedmice posle Perl Harburga u kancelariji državnog sekretara Kordela Hala. U pismu predsedniku Ruzveltu datiranom 22.12.1941.g. sekretar Hal, po upustrvima svojih bezlilčnih prijatelja i pokrovitelja predložio je osnivanje 'Predsedničkog savetodavnog komiteta za posleratnu spoljnu politiku'. To je ustvari bila komisija za planiranje Ujedinjenih nacija i njene povelje. Članovi te komisije su bili različiti savetnici i članovi osoblja Stejt Departmenta, Članovi Saveta za Inostrane Odnose i vodeći ljudi u oblasti obrazovanja, medija i istraživanja u oblasti spoljne politike. Svaki član ovog komiteta je bio ili član Saveta za Inostrane Odnose – SIO  (Council of Foreing Relations ili skraćeno CRF)  ili je bio pod kontrolom tog saveta.

Osnivanje 'Predsedničkog savetodavnog komiteta za posleratnu spoljnu politiku'.  Sekretar Hal je predložio u pismu predsedniku Ruzveltu datiranom 22.12.1941.g, a po upustrvima svojih bezlilčnih prijatelja i pokrovitelja  To je ustvari bila komisija za planiranje Ujedinjenih nacija i njene povelje. Članovi te komisije su bili različiti savetnici i članovi osoblja Stejt Departmenta, Članovi Saveta za inostrane odnose i vodeći ljudi u oblasti obrazovanja, medija i istraživanja u oblasti spoljne politike. Svaki član ovog komiteta je bio ili članSIO ili je bio pod kontrolom tog saveta.  Njihov "stariji savetnik" bio je Džon Foster Dals. "Ohrabren svojim velikim uspesima, Dals je imenovanje za državnog sekretara u administraciji predsednika Ajzenhauera, januara 1953, shvatio kao mandat za kreiranje spoljne politike, što obično spada u resor predsednika", navodi Nova enciklopedija Britanika.

Uzevši u obzir da Dalas i društvo iz SIO-a stoje iza formiranja UN, nije nikakvo čudo da ta organizacija danas nadgleda Medjunarodnu banku za obnovu i razvoj (koja se obično naziva Svetska banka) i Medjunarodni monetarni fond (IMF). Ujedinjene nacije takodje drže izvestan broj socijalnih agencija, uključujući Medjunarodnu organizaciju rada (ILO - InternationalLabourOrganization), Organizaciju za hranu i poljoprivredu (FAO - FoodandAgricultureOrganization), Svetsku zdravstvenu organizaciju (WHO – World Healt Organization), Organizaciju UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO - UnitedNationsEducational, ScientificandCulturalOrganization) i Dečji fond UN (UNICEF - United Nations International Children’sEmergencyFund). OUN preko mnogih svojih organizacija, na svim nivoima i u raznim političkim i kulturnim oblastima deluje na stvaranju Novog sveta i to po pravilu postepeno i nenametljivo, uvek uvijeno u izgled dobrih namera. Kaoilustracija– Lucistrust (Što je inače skraćenica od Lucifer'strust– Luciferovtrust- http://www.freemasonrywatch.org/lucistrust.html) poznat je u centrali za informacije OUN-a  i zastupljen je na njenim skupovima uŽenevi i Njujorku. Lucistrust vodi i 'meditacijepunogmeseca' u Nju-jorku na terenu Karnegi-fondacije za unapređenje UNESCO-aitzv. 'Nove svetske religije '(New world religion) – N.Homuth: 'Pažnja, ekumeni'.

Da je SIO pokušao da naglo uvede Ameriku u svetsku vladu taj napor bi bio osuđen na neuspeh, kao što se todesilo sa Društvom Naroda. Američki narod bi se tome verovatno suprostavio. Osnovni cilj Ujedinjenih nacija je bio da pripremi amerikance na ideju globalne vlade. Sve je to bio deo postepenog privikavanja na ono što tek dolazi.

Savet za inostrane odnose (SIO)

Savet za inostrane odnose (SIO)

Neulazak SAD u Društvo naroda, predstavljao je veliki udarac za pukovnika Hausa i internacionaliste. Znali su da neće postojati nikakva svetska organizacija bez učešća vodeće sile u njoj. Da bi se obezbedio od slučajnih incidenta u budućnosti, kartel će preko pukovnika Hausa i njegovih saučesnika uspostaviti Savet za Inostrane Odnose – SIO  (Council of Foreing Relations ili skraćeno CRF).

Tridesetog maja 1919. godine nekoliko vodećih ljudi na Pariskoj mirovnoj konferenciji sastalo se u hotelu Mažestik u Parizu da razmotri uspostavljanje međunarodne grupe koja bi savetovala njihove vlade o pitanjima iz međunarodnih odnosa.

Ali ovaj savet nije zvanično osnovan sve do 29.07.1921.g. Novac za njegovo osnivanje stigao je pored ostalih i od Dž.P.Morgana, Bernarda Baruha, Ota Kana, Jakoba Šifa, Pola Varburga i Džoma D. Rokfelera. To je bila ista ona grupa ljudi umešana i u donošenje zajkona o Banci saveznih rezervi. SIO je ubrzo postao - nevidljiva vlada i Rokfelerovo ministarstvo za spoljne posleve. Ova polutajna organizacija postala je nesporno najuticajnija grupa u Americi  (piše Geri Alen  u knjizi INSAJDERI). Članovi SIO su amerikanci i njihove im veze omogućavaju da vrše strogu kontrolu država zapadnog sveta – bilo direktno, bilo preko sličnih ili priključenih društava, ili preko međunarodnih organizacija kao što je svetska banka gde ona predstavlja vodeću snagu. Svi predsednici SAD od osnivanja SIO do danas, su pre svog izbora bili članovi ove organizacije osim Ronalda Regana , ali je njegov tadašnji podpresednik, a kasnije i sam predsednik, Džordž Buš, bio takođe član SIO.

SIO nije vlada, to je pre glavna agentura koja govori vladi šta da čini. (Ona uglavnom i postavlja vlade, ili su iz njihovih redova). SIO-om predsedava Dejvid Rokfeler. Među istaknutim ličnostima koje su bile na položaju direktora SIO je bio i nama dobro poznati Sajrus Vens (kriza devedesetih u Srbiji) i to u dva mandata 68-76 i 81-87. (Setite se ko je bio glavni posrednik i »mirotvorac« u Bosanskom ratu).

Koliko je uticaj SIO na oblikovanje modernog sveta veliki, vidi se i po tome što je državni sekretar SAD, Edvard Setinus, još 1938. osnovao 'Komisiju za izučavenje problema posleratne epohe' - u to vreme II svetski rat još nije ni počeo. Jasno je da je već tada od strane svetskih multinacionalni-ekonomski moćnika rat bio pripremljen i da je bio poznat njegov najverovatniji završetak.

Kontraadmiral  Čester Vord, koji je šesnest godina bio član Saveta, upozorio je američki narod na namere ove organizacije:  Najmoćnija klika u toj elitističkoj grupi ima jedan zajednički cilj – oni žele da ukinu suverenitet i nacionalnu nezavisnost SAD.

Drugu kliku međunarodnih članova u SIO sačinjavaju internacionalni bankari sa Vol Strita  i njihovi  ključni agenti. Oni pre svega žele uspostavu bankarskog monopola koji će biti pod kontrolom svetske vlade. Kapital da bi mogao dejstvovati bez ograničenja mora se dočepati slobode kako bi stvorio monopol industrije i trgovine, što se već i ostvaruje nevidljivom rukom u svim delovima sveta.

Osim što je bio zaslužan za stvaranje OUN, Savet za inostrane odnose poslužiće i kao pokretač za brojne druge grupe, kao što su: Bilderbergerovi, Rimski klub (COR) i Trilateralna komisija, od kojih je svaka zamišljena sa ciljem da ostvaruje određene zadatke u okviru šire misije strvaranja Novog svetskog poretka. Stvaranje tih novih organizacija predstavlja samo prestruktuiranje političke hijerarhije zastupnika jednog sveta, koja se stalno menja prilagođavajući se novoj situaciji kako bi na najefikasniji način mogla da radi na ostvarivanju svojih zadataka.

Bilderberger- Ovo tajanstveno ime potiče od imažena hotela "de Bilderberg" u mestu Osterbek, nedaleko od Arnhema gde je princ Bernhard od Holandije, muž kraljice, okupio evropsku finansijsku i industrijsku elitu u maju 1954.g. Bili su tu prisutni i Američki predstavnici. Čelo ove organizacije je baron Edmund de Rotšild. Danas Bilderber grupa obuhvata oko 120 ličnosti koje u Evropi nešto znače. Cilj im je stvaranje jedinstvene Evrope, a kasnije stvaranje države zvana zemlja. Evropska zajednica je politička unija, a to je delo grupe Bilderberg. Oni su elitni internacionalni klub tehnokrata, orijentisanih ka "napredku", a kojim predsedava princ Bernhard od Holandije (Berhard der Niederlande), i koji u velikoj tajnosti dolazi na konferenciju jednom do dva puta godišnje. (Njegova porodica je glavni vlasnik kompanije Rojal Dač Šel Oil). U članstvu su zastupljene visoke finansije kao i prominentni političari i intelektualci internacionalne prevencije. Napori su usmereni na koordinaciju američke i evropske elite.

Bilderberg - organizacija je demokratski nelegitimni globalni upravljački odbor, koji utvrđuje smernice i načela politike, koja se nastavlja u zemljama "demokratskog" sveta. Na konferencijama iza zatvorenih vrata, ne na sastancima na vrhu, ne u parlamentima i skupštinama "zvanične" politike, donose se osnovne političke odluke.

Finansijski dominantan u Bilderbergu je familija Rotšild, za razliku od Tilateralne komisije gde je dominantan ekonomski lobi Rokfelerovih. Poslednjih godina je došlo do malog sukoba u okviru finansijske elite - Bilderbergeri podržavaju hrišćanski elemenat, a Tilateralna grupacija muslimanski, što se sve jasno ocrtava u svakodnevnoj "javnoj" politici. Nažalost i Jugoslavija je deo toga - prepuštanje Kosova muslimanima je ponajviše zasluga Trilateralne grupacije i jenog od njihovih značajnih finansijera - Saudijske Arabije.

Avgusta 1991.g. službeno glasilo Vatikana ("Opsevatore Romano") u svom komentaru posvećenom jugoslovenskoj krizi traži od međunarodne javnosti da Srbiju "stavi" u granice iz 1914.g. Na osnovu sporazuma postignutog između Gorbačova i Buša Jugoslavija je izašla iz zone Američkog centralnog interesa i prepuštena je sveri nemačko-italijanskog (vatikanskog) interesa i uticaja. U realizaciji je opcija pola-pola iz Jalte.

Da bi se na najefikasniji i najbezbolniji način došlo do ideje o svetskoj vladi u najširim masama naroda sveta, pozivano je na uspostavljanje svetske vlade, ali u fazama, kroz  formiranje administrativnih regiona, a što je sve u skladu sa Poveljom OUN(Vidi poglavlje VII, članovi 52. I 53 Povelje OUN).

Da bi se slomila ideja nacionalnog suvereniteta, sve zemlje sveta će najpre biti utopljene u nekoligo regiona, a zatim će oni biti spojeni u sistem svetske vlasti. Začetak toga se vidi u ekonomskim zajednicama zamalja, a to su osnove kasnijih političkih ujedinjavanja (Evropska zajednica), sve da bi se zamaskirala krajnja ideja i otupio otpor naroda ka gubljenju svog nacionalnog i državnog suvereniteta, tj. stvaranja jedinstvene nadvlade. U studiji boj 7 – dokumentu o stavovima Saveta, objavljenom 25.11.1959.g. – izjavljeno je da je cilj SIO zagovaranje “Uspostavljanja novog međunarodnog svetskog poretka koji će odgovarati svetskim težnjama ka miru i društvenim i ekonomskim promenama… međunarodni poredak koji će uključivati i države koji sebe nazivaju socijalističkim”.

Komunizam

Amerikanac Pet Robertson (Marion Gordon "Pat" Robertson) u svojoj knizi 'Novi svetski poredak' (The New World Order) pokazuje da su SAD i zapadni saveznici namerno prepustili trećinu čovečanstva komunističkim ekstremistima da bi rastočili narode koji su se našli u ropstvu. Kada je od strane moćnika ovih zapadnih zemalja ocenjeno da je raslabljivanje nacionalnog organizma i rastakanje državotvorne svesti postignuto u meri koja je predviđena - igra je završena. Ovome u prilog govori i tvrdnja Anatolija Goljcina (bivšeg KGB-ovca koji je 1984.g. pobegao na Zapad) da postoji projekat 'liberalizacije' istočnoevropskih totalitarističkih režima pripremljen da bi 'zamazao oči' naivnim posmatračima.

Da je reč o vešto režiranoj prestavi 'demokratizacije', dovoljno se možemo uveriti i iz činjenice da su glavni vođi proicesa 'oslobođenja' sovjetskog društva bili bivši čelnici KGB-a Grbaćov i Ševarnadze. Neuspeli puč u SSSR-u 1991.g. bio je puka igra koja je imala za cilj da oživi posustalu 'perestrojku' i dovede u centar zbivanja Jelcina, još poslušnijeg 'zapadnjaka' od Gorbačova, koji je u to vreme već odradio svoje: uništio je istočnoevropski vojno-politički blok, dopustio Nemačkoj da se ujedini, a nekad moćnu Rusiju pretvorio u beznačajni 'Savez nezavisnih država'. Pet Robertson u svojoj već pomenutoj knjizi tvrdi: "Komunizam je bio čedo germansko-jevrejskih intelektualaca. Velike ideje ne stižu nam od stanovnika predgrađa, no od idealista i sanjara iz salona. Sve ekstremne političke ideologije sveta došle su od privilegovanih klasa".

Marks je pre svega nastojao da njegove ideje postanu sastavni deo istorijskog procesa. Prema nekim procenama, upravo su osećaj za istoriju i istorijski smisao, omogućili marksističkoj ekonomskoj misli da stekne visoki intelektualni ugled. Karl Marks je i sam po sebi bio veliki istorijski događaj, stvaralac i usmeritelj nove i drugačije epohe, jer iako silu nastajanja novog ne stvaraju pojedinci (I da li je baš tako?) nego okolnosti, a same situacije potom, po svojoj meri, iznedre pogodne ličnosti, ipak, da se Karl Marks kojim slučajem nije rodio, sasvim je slučajno da danađnji svet ne bi bio ovakav kakvim ga vidimo. Istorija njegovor (Marksovog) života započela je 1818.g. u Triru, Pruskom gradiću u Rajnskoj oblasti u dolini reke Mozel, gde je u to doba živelo 10 do 15 hiljada stanovnika. Početkom XIX veka oblast se brzo ekonomski razvijala, a u periodu Napoleonovih osvajanja bila je doživela i duboke socijalne i političke reforme. Kmetstvo je bilo ukinuto a gradovi su imali velike lokalne slobode. Upravo u to vreme, privredni uspon je vidljivo počeo da prevazilazi feudalnu administrativnu podeljenost kneževina – novi kapitalisti su izdejstvovali osnivanja nemačke Carinske unije, koja je obuhvatala čask osamnest državica gde se govorilo istim jezikom. Karl Marks je bio stariji sin u porodici sa devetoro dece. Samo nekoliko godina pre njegovog rođenja, na Bečkom mirovnom kongresu odlučeno je da posle pada Napoleona francusku okupaciju Rajnske oblasti zameni pruska vlast. Nova admisnistracija znala je da, pored ostalog, prilično netolerantno postupa i prema Jevrejima, među kojima je spadao i Hajnrih Marks, otac budućeg filozofa revolucije. No izgleda da se pragmatični Karlov roditelj, kao čovek Prosvećenosti, poštovalac Kanta i Voltera, funkcioner mesnog apelacionog suda i ugledni advokat, lako i brzo prelomio da 1816.g. formalno napusti rabinsku tradiciju predaka i da, prekrstivši sebe i porodicu, pređe u protestatsku veru.

Iako je poznato da Marksovi već u to doba nisu smatrali Mojsijevu (a ni drugu) religiju posebno važnom, ipak je poreklo velikog teoretičara radničkog pokreta kasnije često zgodno poslužilo njegovim protivnicima i neprijateljima da povežu komunizam sa Jevrejima, sa njihovom 'istorijskom krivicom' i 'planiranom zaverom'.  Međutim, s druge strane postoje čak i obrnute sumnje, naime, da je Karl Marks bio – antisemit. Kako se tvrdilo, porodično prihvatanje protestantske konfesije i radikalna i brza promena vaspitavanja, vidljivo su se pokazali u njegovim kasnijim tekstovima, gde je poneka bio izrazito grub prema Jevrejima (doduše i prema Rusima i svim Slovenima). I mada je u prošlom veku kolokvijalna reč »Jevrejin« često kao metafora označava bogatog i lakomog preduzimača  ili lihvara – bankara, s kojim se Marks idejno obračunavao, može ipak biti da je mladi Karl previše dosledno i preozbiljno shvatrio očevu oportunističku odluku. Međutim, Karl Marks je pre svega aktivni ateista.  U jednoj od svojih slavnih izreka nazvao je religiju »opijumom za narod«, pošto uči da se zlostavljanja i izrabljivanja moraju krotko podnositi, umesto da se na njih odgovori pobunom, revolucjom, »oslobađanjem čoveka od otuđenja« i »eksproprijacijom eksproprijatora«.

Delatnost Karla Marksa nije nailazila na šire odobravanje u javnosti. Mnogi ga nisu voleli, a on sam štaviše, činio je sve suprotno od pravila političkog marketinga i nimalo nije nastojao da postane opšte popularan. Ne samo da je potekavši iz imućnijeg socijalnog staleža, bukvalno uložio čitav život boreći se za slabo pimnenu i zluradu sirotinju i rušeći kapitalistički sistem koji ga je formirao i izdržavao, nego je i nezahvalno napadao svoje prethodne učitelje i čak je eto, uprkos jevrejskom poreklu, stekao epitet antisemiste. Štaviše, u vremenu kada su vladari, Bog i uticajna crkva shvatani sasvim ozbiljno, on je otvoreno neprijateljski pisao i govorio o carevima, o hrišćanstvu i svih drugim religijama sveta.

Marks je 15. aprila 1841.g. promovisan za doktora filozofije. U njegovoj disertaciji jasno se vide stavovi 'neohegelijanca' koji izrazito naglašavaju problematiku slobode i Marks nagoveštava svoju opštu kritičnost i objavljuje rat svim bogovima – zemaljskim i nebeskim. U doktoratu čiji je tekst izrazito polemički usmeren, pored ostalog stoji: »Dokle god filozofiji bude i poslednja kap krvi tekla kroz apsolutno slobodno srce koje pokorava svet, ona će, zajedno sa Epikurom, stalno dovikivati svojim protivnicima – bezbožan nije onaj koji prezire bogove mase nego onaj koji pristaje na mišljenje mase o bogovima. Kao što je Prometej govorio – prema bogovima svima gajim mržnju, tako se isto filozofija odnosi prema svim nebeskim i zemaljskim bogovima koji ljudsku samosvest ne priznaju kao vrhovno božanstvo. Pored samosvesti nijedan bog nije potreban«. Marks se inače, više od pripreme doktorata, pre svega bavio i oduševljavao idejama Ludviga Fojerbaha i raspravom 'Suština hrišćanstva' u kojoj je prema važećem mišljenju, bio uspešno kritikovan Hegelov idealizam, a njegov 'apsolutni duh' koji se stalno menja bio je materijalistički objašnjen kao projekcija 'stvarnog čoveka u prirodi'. Jer, kako je pisao Fojerbah, 'samo je čovek Bog čoveku', pošto je 'Bog spoljna projekcija čovekove unutrašnje prirode'. Tadašnji Marksov uzor Fojerbah pojavio se u berlinskoj akademskoj javnosti najpre kao veliki stručnjak za religiju i radikalni reformator pogleda na hrišćanstrvo. Prethodno je studirao teologiju, ali je i on ubrzo prešao da sluša novu filozofiju na Hegelovim predavanjima. Potom se okrenuo pažljivom proučavanju prirodnih nauka. Prva knjiga 'Razmišljanja o smrti i besmrtnosti', oprezno je štampana bez potpisa, budući da je jeretički govorila o nepostojanju pojedinačne besmrtnosti već samo o 'besmrtnosti kojom priroda u sebe resorbuje sve ljudske kvlitete'. Kasnije  Fojerbah  već tvrdi da je 'hrišćanstvo davno nestalo i da ne postoji ne samo u razmišljanju nego ni u životu, pa se svelo jedino na tradicionalnu ideju'. U 'Suštini hrišćanstva' (1841), u knjizi koja je najviše uticala i na Marksa i na Engelsa, Fojerbah se zalagao da čovek najpre sam sebi postane predmet razmišljanja. Jer, kako je pisao, religija predstavlja jedino svet o beskonačnosti egzistencije Boga bez egzistencije čoveka. Napadajući ortodoksnu religijsku dogmu uoči evropskih revolucija i tokom burnih godina koje su sledile. Fojerbah je istovremeno na intelektualnom planu ubirao široku slavu skoro jednaku popularsnoti potonjih heroja sa barikada.

Mordechai Marx Levy, alijas Karl Marks iznajmljen je 1847.g. od strane grupe "Liga ljudi" da napiše "Komunistički manifest" kao demagoški mamac za mase. Marks je u koju su finansirali Iluminati, bili su postavljeni ideološki okviri objavljivanjem "Komunističkog manifesta". Rusija je postala polje za eksperimentisanje, za socijalističke eksperimente, koje nisu mogli ili nisu hteli da vrše u zapadnim zemljama. Iluminati su znali da nastupanje polariteta odgovara kosmičkom zakonu - stvorilli su dva politička bloka moći: Istok i Zapad. Eksperiment je uspeo zahvaljujući ulaganju miliona dolara, prolivanju krvi i smrti bezbroj ljudi. Sve se finansiralo preko sindikata svetskih bankatra kojem su pred Varburga pripadali i Morgan i Rokfeler. Ali jasno je (ali možda nekima i nije) da komunistički sistem ne bi mogao da se održi tako dugo, da ga tokom poslednjih decenija nisu stalno finansirali i podržavali Iluminati. Slilčno je i sa Hitlerom - iza njega ne stoji samo paranoična želja za vlašću već i genij i novac Templara. Ali sve to nije bilo dovoljno da se stvori takva magija kao što je hitlerizam. Setimo se hordi Nemaca u transu opčinjenosti prema idealizovanom vođi na velikim paradama i svečanostima pod bakljama. Hitlerizam nije samo političko opredeljenje - čak je možda to i po najmanje, nego osećaj ushićenosti, koja može da se nazove i prosvetljenost, a to u prevodu znači iluminacija. Slično su komunisti govorili i za svoje vođe - Lenjin, Staljin, Tito,..

U samom predgovoru nemačkom izdanju "Komunističkog manifesta" Marks i Engels naglašavaju da je Komunistička liga zvana 'Liga pravednika' (Liga ljudi), njih još 1847.g. ovlastila da napišu manifest koji će biti teorijsko-praktički program komunističke partije.

Godine 1885. kardinal Henri Maning dokazivao je da "Manifest" nije delo "otaca naučnog socijalizma" nego tajnih društava čiji su ova dvojca bili poslušni pioni.

Novi Svetski Poredak

Novi Svetski Poredak

Termin »Novi Svetski Poredak«Savet je koristio (privatno) od svog začetka da bi opisao stvaranje svetske vlade. Međutim, od jeseni 1990.g. članovi SIO su prvi put počeli javno da koriste ovaj izraz, kako bi pripremili javnost na ono što predstoji.

Novi svetski poredak je izraz koji je koristila iluministička masonerija da bi označila dolazeću svetku vladu (još od Vajshauptovog vremena).

Jedan od tajnih simbola iluminističkih masona koji prenosi ovu poruku je na poleđini novčanice od jednog dolara za vreme vlade Franklina Delanoi Ruzvelta. On je i sam bio mason trideset i trećeg stepena i blizak Savetu za inostrane odnose. Ovaj masonski simbol saastoji se od piramide sa svevidećim okom Ozirisa iznad nje. Ispod piramide je napisano NOVUS ORDO SECLORUM što na latinskom znali Novi poredak veka odnosno Novi svetki poredak. Ovaj simbol je postao zvanično naličjke velikog pečata SAD 1782.g. Naličje pečata iako nije bilo nikakva tajna, ostalo je punih 150 godina nepoznato američkom narodu, sve dok nije preštampano na novčanici od jednog dolara koju je izdala Banka savezne rezerve po svome osnivanju. U vreme kada je pečat pravljen Novi svetski poredak je bio u svom ranom stadijumu  razvoja i još nije bio dovršen.

To je simbolično predstavljeno vrhom koji je odvojen od ostatka  piramide. Ali, kada  Novi svetki poredak bude izgrađen, a svetska vlada uspostavljana, vrh će se spojiti sa piramidom – što će simbolično predstaviti ispunjenje zadatka.  Hijerarhija masonerije i okultnih društava, koja podseća na strukturu piramide sa mnogo nivoa – biće takođe uspostavljena.

RTna samom vrhu piramide, ugaoni kamen, predstavlja porodicu Rotšild. Rotšild-tribunal. Njih smatraju božanstvom u ljudskom obliku. Vlast 'idealističko - sanjarske' elite koja želi da po svaku cenu 'usreći' čovečanstvo - odlično je simbolizovana na novčanici od jednog dolara. Na njoj je prikazana piramida sa trinest redova cigli koje označavaju mase (neuobličenu materiju alhemijskog procesa koju treba preobraziti u 'zlato').

Novi svetski poredak kao deo savremene stvarnosti - Da bi se Novi svetski poredak ispoljio, potrebno je, po mišljenju njegovih tvoraca, posebnim metodama ubrzati kretanje društva njemu u susret: Čovečenstvo se pokorava cikličkoj evoluciji i teče po spiralnim zakonima, ono u jednoj fazi silazi, a u drugoj se uspinje. Mocart je nekada bio zabavna muzika, bečki valceri su »narodnjaci«, a pogledajmo sadašnji tehno i pank i slično. Ovo samo kao ilustracija – ovako je nekako i u drugim umetnostima. Tokom silazne faze raste svako zlo, zablude i zločini, sve dok se ne dosegne dno, a onda opet počinje novi uspon ka istini, mudrosti i lepoti… Svetski vrh koji pokušava da osvoji globalnu vlast koristeći ove činjenice pokušava da ih iskoristi za svoje ciljeve. Pomaže uništenje, zlo i nered, aktivno sudelujući u rastrojstvu sveta da bi se prema njihovim učenjima, ubrzalo ostvarenje Novog Poretka.

Na kraju će građani koje će zahvatiti ludilo sveopštih nemira i nasilja - biti prisiljeni da se brane - istrebiti razne elemente, ali će mnoštvo biti u potpunoj zabludi, što se tiče Hrišćanstva i njihovi deistički duhovi biče bez kompasa, izmučeni u traganju za idealom, oni će konačno primiti pravo obasjanje sveopštom objavom čisto Luciferove doktrine, koja će se na kraju javno saopštiti narodima. Gibanje sveopšte reakcije koja će pratiti slom Hrišćanstva i ateizma, uništenih zajedno, objaviće se tom pojavom luciferijanstva od strane globalista. Novi robovlasniki poredak - kako ga neki nazivaju, je jedna od mogućih varijanti budućnosti. Društvo u kome će programirani ljudi raditi kao robovi (a da neće znati da su robovi), stanovništvo biti kontrolisano neuro-lingvističkim metodima preko sredstava javnog informisanja. Jedan takav eksperiment je skoro uzburkao svetsku javnost kada je u Japanu nastradalo mnogo dece gledajući televiziju – svoj omiljeni crtani film i kada je stroboskopski efekat iz očiju glavnog lika izazvao epileptične napade kod nekoliko stotina dece, a još na hiljade njih je imalo psihičke smetnje.  (Politika 19.12.97.) 

 

Novi svetski poredak je dobrim delom već realizovan, sve što se zagovara, uglavnom je već i ostvareno:

 

1.    Multinacionalne monopolističke kompanije su nezaustavive i pored zakona o monopolu izglasanog u SAD i drugim zemljama, a ogromna finansijska moć planete je skoncentrisana u nekoliko moćnih finansijskih institucija.

2.    Velike multi-medijske kompanije: štampe, radija i televizije nalaze se u par poznatih ruku.

3.    Liberalisu u svakoj zemlji i u skoro svakoj vladi.

4.    Rusko samodržavljene postoji, a velika ruska nacija dovedena je u vlastitoj zemlji da se bori za opstanak i kulturni identitet.

5.    Mnoge dinastije su završila na »smetlištu istorije« ili su u muzejskim vitrinama. Srednji kapitalisti pomeli su i poslednje ostatke aristokratije.

6.    Masonerijaje u svakom većem gradu dok je u glavnim gradovima nezaobilazan faktor u bilo kakvom javnom životu – kulturnom, obrazovnom, socijalnom ili političkom. Velike poslove, ako niste u ovom krugu, nećete dobiti. Rotari internacional su biznis udruženja koja se, navodno, ne bave politikom, ali principijelno podržavaju politički stav OUN.

7.    Ujedinjene nacije šalju trupe, uvodi blokade, bombarduje, kontroliše i diktira uslove koji nemaju nikakve veze sa interesima nacija sveta.

8.    Stvara se monetarni sistem sveta, uvodi se svetska moneta.

9.    Stvorena je i svetska vojska koja već dejstvuje u Iraku, Kuvajtu, Somaliji, Haitima, Bosni, a ovih dana  se sprema  da pokuša i kod nas da uđe  na silu.

10.Ateizamje zaveden na polovini planete, pokušala se isčupati i poslednja ilzuzija da postoji još nešto od gole i strašne stvarnosti i preseći nit što stvara kulturnu tradiciju i nacionalnu istoriju  - crkve su porušene, manastiri pretvoreni u muzeje, a duhovno nasleđe ismejano.

11.Nacije su zamenili kosmopolitizmom koji u biti i treba da bude ideja ka kojoj se stremi, ali ne i »livarski lonac« u kojem će se u kosmopolitskoj opsesiji narodi topiti da bi na kraju dobili žig »made in ...«

 

Zar je sad uopšte važno ko će doći na svetski tron. Šta uopšte menja Klinton u odnosu na Obamu, kada sve ide u jednom sasvim određenom i neprikosnovenom pravcu. Veliki monarh već ima sasvim pripremljen teren – biće sigurno usrdnije dočekan od bezbojnog političara bez korena ili generala sa sunčanim naočarima ili neke druge civilne protuve što se uzdigla na vlast sumnjivo stečenim parama.

Novi poredak neće propustiti priliku da prvi napadne. Samo se postavlja pitanje oblika tog novog rata. Teško da će on ličiti i na jedan prethodni. Ili još smelija teza - treći svetski rat je odavno počeo. Ako sa sigurnošću tvrdimo da su more novih virusa i bakterija proizvodi vojnih laboratorija, a te iste bakterije su odnele na stotine hiljada života "neprijateljskog" stanovništva - šta je to nego rat i to kakav. I kremanski proroci isto kazuju, da će "car naroda preko beskrajne vode prvi puške opaliti" - "Udariće najveći i najbešnji protivu najvećeg i najbešnjeg". Za kremanske proroke oba su cara besna od "manite pameti". Ni jednom nisu skloni. Oni ne vide razlike između zla što dolazi sa slovesne ravni od zla što stiže preko beskrajne vode. Kremanski proroci razdvajaju samo zlo od dobrog i to je jedini kriterijum koji oni uvažavaju.

Nasilje

Uticaj na tradicionalna društva - Nasilje

Helena Norberg – Hodž u svom radu „PRITISAK DA SE IZVRŠI MODERNIZACIJA I GLOBALIZACIJA“ kaže:

„Zanimljivo je da je jedan broj Ladačana (Ladak – Himalajska provincija u Kašmiru)povezao porast nataliteta sa dolaskom savremene demokratije. Sada je važeći slogan „Vlast je pitanje glasova”, što u razvijenom delu Ladaka znači – što ti je grupa jača, veći ti je pristup vlasti. Konkurencija u potrazi za poslom u težnji za političkom vlašću u okviru novih, centralizovanih struktura sve više deli narod Ladaka. Etničke i verske različitosti dobile su političke dimenzije, izazivajući ogorčenost i zavist u dosad neviđenim razmerama.  Ovo novo rivalstvo je jedna od najbolnijih podela koje smo videli u Ladaku. Ironija je što je ono poraslo srazmerno opadanju tradicionalne pobožnosti. Kad sam prvi put došla, bila sam iznenađena uzajamnim poštovanjem i saradnjom koja je postojala između budista i muslimana. Ali u proteklih nekoliko godina rastuće nadmetanje preraslo je u pravo nasilje. Ranije je bilo pojedinačnih slučajeva trvenja, ali prvi put sam primetila znake grupne netrpeljivosti 1986. godine, kad sam čula prijatelje iz Ladaka kako vrednuju ljude prema tome da li su budisti ili muslimani. U godinama koje su usledile bilo je tu i tamo znakova da nije baš sve kako treba, ali niko nije bio pripremljen za ono što se dogodilo 1986. godine, kada su odjednom između dve grupe izbili sukobi. Bilo je velikih nemira na pijaci u Lehu, policija je ubila četvoro ljudi i u većem delu Ladaka bio je uveden policijski čas. Jedna muslimanka kao da je govorila za sve Ladačane kad mi je, suznih očiju, rekla: ‘Ovi događaji su podelili moju porodicu. Neki od njih su budisti, a neki muslimani, a sad čak i ne govore međusobno’. Razlozi koji leže u pozadini pomenutog nasilja mnogo su dublji. I nažalost nije usamljena pojava već, malte ne, obrazac ponašanja višenacionalnih i više konfesionalnih zemalja u svetu. Snažne centralističke sile sadašnjeg globalnog razvojnog modela privlače razne narode iz ruralnih oblasti u velike urbane centre i stavljaju vlast i donošenje odluka u ruke malobrojnih. U ovim centrima ponuda za posao ima malo, veze koje su nekada postojale unutar zajednice pokidane su, a rivalstvo je dramatično poraslo. Mladi ljudi, naročito oni koji su se obrazovali za poslove u razvijenom delu Ladaka, odjednom su se našli u borbi za opstanak. U ovakvim prilikama bilo kakve verske ili etničke razlike sasvim prirodno se preuveličavaju i iskrivljuju. Uz to, grupe na vlasti neizbežno su sklone da štite svoje, dok drugi često trpe diskriminaciju. Većina ljudi veruje da je etnički sukob neizbežna posledica različitih kulturnih i verskih tradicija. Na Jugu postji svest o tome da modernizacija zaoštrava napetost, ali ljudi uglavnom zaključuju da je to privremena faza na putu „napredka”, faza koja će prestati tek onda kada razvoj izbriše kulturne razlike i stvori potpuno sekularno društvo. Na drugoj strani, zapadnjaci pripisuju otvorene verske i etničke sukobe oslobađajućem uticaju demokratije. Njihova pretpostavka je da je sukob uvek tinjao ispod površine i da je samo državna represija sprečavala da se on rasplamsa.

Lako je razumeti zašto ljudi krivicu svaljuju na tradiciju, a ne na savremenost. Naravno, etničko trvenje je pojava koja prethodi kolonijalizmu, modernizaciji i globalizaciji. Ali, posle gotovo dvodecenijskog ličnog iskustva sa Indijskog podkontinenta, ubeđena sam da „razvoj” ne samo što zaoštrava napetost nego je, zapravo, stvara. Kako sam na to ukazala, razvoj izaziva veštačku oskudicu, koja neizbežno vodi ka sve većoj konkurenciji. Podjednako je važno to što razvoj vrši pritisak na ljude kako bi se poistovetili sa standardnim zapadnim idealom – imati plavu kosu i plave oči, biti „lep” i „bogat” – koji je nemoguće dostići.

Težnja za takvim idealom podrazumeva odbacivanje sopstvene kulture i sopstvenih korena, u stvari – poricanje soptvenog identiteta. Neizbežna posledica je otuđenost, mržnja i bes. Uverena sam da su nasilje i fundamentalizam u svetu danas umnogome proizvod ovog procesa. U industrijilizovanom svetu sve više postajemo svesni uticaja glamura iz medija i slika sa reklama na samopouzdanje pojedinca: od poremećaja u ishrani, kao što su anoreksija i bulimija, do nasilja počenjenih zbog skupih i „prestižnih” patika i drugih odevnih predmeta. Na Jugu, gde je ponor između stvarnosti i zapadnog ideala mnogo dublji, i psihološke posledice su mnogo ozbiljnije”.

Promene koje je globalizacijia donela Srbiji

Uticaj na tradicionalna društva - Promene koje je globalizacijia donela Srbiji

Kada je naš narod opet našao svoju slobodu, odlaskom turskih zavojevača, stara iskušenja su zakucala na vrata. U početku su pravi Srbi, ljudi tradicije i naroda odolevali struji evropeizacije. Ali oni su bili nepismeni i iako su lili svoju krv za slobodu otadžbine, bili su brzo sklonjeni u stranu od novodošlih obrazovanih ljudi, evropskih đaka, koji su sa znanjima sa Sorbone i drugih tada poznatih škola, donosili i dekadentni evropski duh.

U vreme turske okupacije ni jedan kamen sa onoga što se zove Sveta pravoslavna crkva nije mogao biti porušen. Naprotiv, patnje naroda su ovu tvrdu građevinu još više učvršćivale i podizale, bez obzira na to što se molilo u malim nepodesnim hramovima i u stalnom strahu od Turaka.

Ovi novi obmanjivači su ujedinili interese sa tadašnjim vladarima koji su pre svega gledali svoje prizemne vladarske i materijalne interese, a od duhovnog su bivali sve dalje. Iako smo prolivali svoju krv u mnogim ratovima, polako smo gubili svoju otadžbinu i svoju religiju. Nipodaštavajući svoj jezik, običaje, ponašanje i duhovno ustrojstvo, nakalemili su racionalizam na sveto drvo pravoslavlja koje je kroz tako mnogo vekova ostalo neoskrnavljeno od varvarskih osvajača. Da bi pogodili Crkvu u srce, ovi su ciljali na njene manastire. Neke su zatvorili, drugima su konfiskovali imovinu, a nekima su poslali takve "progresivne" igumane koji su ih raspustili lakše nego ikakav državni dvosekli mač.

Staro je pravilo da vera teško pada pod silom, ali lako pred pokvarenošću sluga đavolskih. Običan, pošten svet često ne može da pojmi dokle može da ide njihova pokvarenost.

Setimo se Srbije onih Srba koji su živeli, kao istinski ljudi i hrišćani, u drugim i drugačijim vremenima. Bliskim večnosti. Kako bi bilo lepo da je današnja Srbija... Sveti Petar i Pavle i sveti Nikola i sveti Sava i sveti Knez Lazar...  Nismo više dostojni toga... Svi oni srpski mladići i devojke kakvi su bili nekad. Čedni kao prolećni predeo. Mladići i devojke, naši preci, koji nas još i danas gledaju sa krajputaša kao sa fresaka i ikona. Mladići i devojke tako čedni da u kolu nisu igrali držeći se za ruke, nego za maramice. Da nam je danas da vidimo srpske domaćine, poštene i vredne radnike, koji ništa nisu ništa počinjali pre nego što se prekrste i kažu: "Bože, pomozi!" i koji, kad vo stane u njivi od umora, vukući plug, nisu tukli životinju, nego je pomilovali i rekli: "Ajde, brale!". Gde su ti domaćini koji su u ratovima, dok su branili rodnu grudu, bili istovremeno i junaci u borbi, i ljudi prema tuđoj nejači i zarobljenicima... Divne majke, rodne kao srpska zemlja u jesen i čedne kao tek isprošena nevesta, koje su na svojim plećima nosile kuću i okućnicu dok su domaćini ratovali, vaspitavale i podizale decu, hranile prosjake... One deke i bake čije su čvornovate, staračkim žilama ispresecane ruke, bile dostojne celivanja zbog svega što su stvorile i zbog milostinje koju su pružile i zbog Sunca koje je u njima našlo svoj dom...  A kad su naši dedovi rođeni, Srbi su imali po desetoro dece, a mi samo rođeni kad se rađalo po jedno – dvoje; nekada su Srbi voleli decu, a danas u Srbiji ima 150.000 abortusa godišnje; deda je od malena učio da radi, a mi smo od malena učeni da sa što manje rada zaradimo što više; deda je rastao među duševno i telesno zdravim ljudima, a danas u Srbiji ima oko 50.000 narkomana; državom naših dedova upravljali su blagoverni kraljevi Petar i Aleksandar, potomci Karadjorđevi – danas su na vlasti beskorenovići i ljudi iz nigdine; deda je, kao domaćin, verovao da se svaki Srbin mora starati za svoju otadžbinu i državu – današnji Srbi često kažu: "Neka vlada i Smajo Ciganin, samo da mi bude dobro...". Deda je počinjao u doba kad se znalo da je Bog - domaćin u vasioni, kralj u državi, a otac u porodici; danas Boga u ljudskim srcima nema (ima želje za bogatstvom i prolaznim ličnim uživanjima); kralja su zamenile marionete "svetske zakulise", a porodica lišena oca – autoriteta, je postala ortakluk koji se lako sklapa i još lakše raspada. Svetjeprešaogranicuizakojenemavišepovratka.

Onoštomoždajoš boljeilustrujeovoočemugovorimoječinjenicadadanasnikogavišeništanemožešokirati. Odlazimo u bioskop i gledamo film o patološkom ubici koji na kraju ispada heroj. I tu za nas nema ničeg šokantnog. Ubeđujemo sebe da je to samo neškodljiva "zabava". Ova sveopšta laž je koštala života hiljade ljudi i to rukama onih ubica koji su nadahnuće za svoj zločin pronašli upravo u toj i takvoj "zabavi". Nismo više šokirani ni kada čujemo za mnoge krvave ratove koji gutaju bezbrojne ljudske živote. Više nismo šokirani ni kada u vestima čujemo koliko ima ljudi koji ubijaju svoju decu. Nismo više šokirani čak ni kada čujemo da je Bog mrtav.

Kako je Novi svetski poredak radio na razaranju srpskogbića i njegovog nacionalnog identiteta i interesa može se pratiti koz ceo XVIII i XIX vek. U XX veku njegovo delovanje se ispoljava u nastojanju da se oslabi i rastoči mlada srpska država. 

U ovom veku delatnost globalista se manifestovala u učešću, pripremama, finansiranju i organizovanju urota, zavera i atentata i podrgevanju srpskih dinastičkih borbi, guranju Srba i Srbije u ratove i multinacionalne državne tvorevine; zadovoljavanju hrvatskih zahteva kroz ustupanje dela srpskog stanovništva i teritorija Hrvartskoj; okretanju svetskog javnog mnjenja i vlada država saveznica protiv pravedne borbe srpskog naroda za slobodu u toku Drugog svetskog rata. Za vreme ovog rata, na našim prostorima se odigrala do tada najveća prestava moći velikih sila.

Sovjetska Rusija - zemlja realnog socijalizma je preko svoje agenture stvorene u Jugoslaviji još tridesetih godina pripremala njen raspad i spremno dočekala bes Hitlera i njegov napad, kao dobru priliku da i ona sa svoje strane  pomogne rasturanje jedne suverene zemlje. 27.03.1941.g. iskorišćen je pravdoljubivi ponos srpskog naroda i njegova kolektivna sklonost ka suicidiji ("Bolje grob nego rob") da bi se poništili dogovori o neutralnosti Jugoslavije u II svetskom ratu.

Višestruki  su bili interesi SSSR-a da se na ovim prostorima zahuktaju ratni vetrovi:

-          Najpre, čisto vojni - da se angažuje što više nemačkih jedinica na Balkanu i uspori njihov prodor ka Moskvi.

-          Zatim, politički - izvesti socijalističku revolucijui na prostoru Jugoslavije - i to po svaku cenu pa makar i nebrojenih žrtava. Znali su vrlo dobro da je u stabilnim političkim uslovima vrlo teško, skoro nemoguće postaviti socijalizam, već samo u uslovima bezvlašća i haosa - bez jake državne vlasti (bez obzira da li okupatorske ili domaće).

Partizanskim (komunističkim) jedinicama je bilo važno da se pod plaštom borbe protiv okupatora sprovede jedna još važnija borba - protiv srpske državnosti. Partizani su koristili svaku priliku da napadaju okupacione vlasti i tom prilikom spaljuju stare državne arhive, sve u cilju da se kod naroda stvori slika o raspadu nekadašnje države i otvori put ka novoj. Partizani su se u početku dobro čuvali da ne pokažu svoje pravo lice. Pod vidom borbe protiv okupatora mobilisali su brojne rodoljubive snage iz naroda, koji nisu shvatali za šta se sve bore. Oštrica besa kod ljudi je bila uperena protiv okupatora, a ne za menjanje političkog sistema. Čak je nažalost i sam Draža oklevao da se razračuna sa, u početku, još slabim partizanskim snagama, računajući da je najvažnija borba protiv Nemaca, a posle rata će se već na izborima odlučiti o obliku vladavine. Na žalost ova njegova naivnost je skupo stajala Jugoslovenske narode. Ni on nije shvatao komunističku opasnost, bez obzira na Ljotićeva upozorenja.

Ruski dogovor sa Hitlerom se reflektovao i na Titove jedinice i agenturu. Sve do Staljinovog razilaženja sa Hitelerom komunisti su otvoreno sarađivali sa Nemačkim okupacionim vlastima.

Po završetku tog rata, slobodni zidari su, preko Čerčila, doveli Tita na vlast u Jugoslaviju i stalnim finansijskim inekcijama i političkom potporom u svetu, pomagali njegovo održavanje na vlasti. Poseban uspeh na planu razaranja srpskog nacionalnog bića, postigli su preko svojih eksponenata, kad je izdvajanjem iz njenih nedara, pojedinih delova naroda, formirala fantomske nacije: muslimana, makedonaca i crnogoraca. Primera za huškanje i destruktivno ponašanje globalista prema srpskom narodu, i njegovoj istoriji, ima mnogo.

U planiranju, finansiranju i izvođenju Majskog prevrata 1903, globalisti su aktivno učestvovali. Danas se na osnovu dostupne građe sa sigurnošću zna ko je od učesnika zavere bio u organizaciji slobodnih zidara. To su, pre svega, trgovac Nikola Hadži Toma, advokat Aleksa Novaković, poručnik Božin Simić i kapetani Stevan Šapinac i Milan G.Milovanović. U zaveri je bio i Đorđe Vajfert, Genčić i drugi civili, a Vajfert je dao 50.000 dinara da se podeli porodicama oficira koji eventualno budu poginuli pri izvršenju prevrata.

U toku Prvog svetskog rata, nekolicina hrvatrskih emigranata, masona (dr Ante Trumbić, dr Hinko Hinković, Franjo Supilo, dr Ljubo Leontić, dr Dinko Trinajstić)  u saradnji sa Srbima, masonima (dr Milan Srškić, Veljko Petrović, dr Nikola Stojanović, dr Boža Marković, dr Pavle Popović) na podsticaj i pod okriljem engleske masonerije formiraju Jugoslovenski odbor. Neki od članova ovog tela, kao dr Hinko Hinković, pripadali su satanističkom pokretu. Za njega rimokatolički i hrvatski pisac Miro Glavurdić kaže da je zajedno sa Gustavom Gajom bio »Pionir spiritualističkog pokreta u Hrvatskoj«. Odbor je radio na odcepljenju Hrvatske od Austro-Ugarske i pripajanju Srbiji, što je predstavljano kao južnoslovensko pitanje, kao savezničko pitanje.

Srbija je čista srca i raširenih ruku preuzela na sebe zadatak spasavanja 'hrvatske braće'.  Bez tog gesta Srbije Hrvati, koji su bili na strani Austrije i Mađarske  doživeli bi sudbinu onih strana koje su izgubile rat. Ujedninjenjem sa Srbima i u njihovom društvu, Hrvatima je dozvoljen dolazak u Pariz, na Mirovnu konferenciju, gde su se našli među pobednicima, pa su čak bili saslušani po pitanju mirnodopskih uslova. Ta značajna prednost, dobijena ujedinjenjem sa Srbijom, ipak nije promenila Hrvate. Oni su samo iskoristili priliku da izbegnu posledice Austro-Ugarskog poraza. To je danas, sa ove istorijske distance, nepobitna činjenica. Za razliku od Hrvata, Srbi su duboko verovali u ujedinjenje srpko-hrvatskog naroda, spremni da na principima nacionalnog jedinstva žrtvuju svaku srpsku posebnost. Hrvati su svoju akciju tretirali kao sklonost ka privremenom jedinstvu, uslovljenim nepovoljnim političkim i vojnim položajem hrvatskog naroda u drštvu centralnih sila, ne izuzimajući mogućnopst kasnije promene ovog stava, u zavisnosti od njihovog posleratnog položaja. Hrvatska promena mišljenja koštala je srbe od 1941. do danas, preko dva miliona žrtava.

Pod uticaje engleskih i francuskih slobodnih zidara 1. 12. 1918. g stvorena je Kraljevina SHS – najtragičniji promašaj u dugačkom nizu srpskih političkih promašaja. Tragičniji od kosovskog poraza. Ovoj katastrofalnoj nacionalnoj nesreći debelo su kumovali i srpski masoni na čelu sa regentom, docnije kraljem, Aleksandrom Karađorđevićem. Ovo je urađeno i pored upozorenja najvećih umova i najboljih sinova srpskog naroda, da se to ne čini (na primer vojvode Živojina Mišića). Tako je srpski narod zaveden i poveden svojim vođama i njihovim megalomanskim, slobodnozidarskim opsesijama izgubio sopstvenu državu. Umesto da je uspostavio granice srpske države na liniji Virovitica – Karlobag – Jadran. »Sto četrdest godina je trebalo« kako kaže srpski istoričar Milorad Drašković, »stalnog nadčovečanskog naprezanja da se država stvori. Kada je stvorena, bilo je dovoljno dvadeset godina da kao poslednji kockari kuću rakućimo, prag razvalimo i ognjište ugasimo«. Sve docnije greške, zablude i nesreće vezane su za ovaj volonterski promašaj.

Pred početak Drugog svetskog rata, vladajuća masonska kamarila oko princa namesnika Pavla Karađorđevića, umorna od neprekidnih hrvatskih zahteva za teritorijalnim proširenjem i političkom autonomijom, rešila je da sa Hrvatima sklopi ugovor kojim će do sitnica zadovoljiti sve njihove zahteve. Podpisan je sporazum Cetković – Maček. Tim sporazumom poklonjene su Hrvatskoj brojne oblasti koje su oduvek smatrane srpskim. Na taj način je više od milion Srba, bez njihove saglasnosti, postalo deo Hrvatske. I ovde je masonerija radila iza scene. Zoran Nenezić kaže: »Ostvarenje sporazuma između hrvatske i srpske buržoazije i rešavanje 'hrvatskog pitanja' postalo je imperativ političkih događaja, posebno naglašavan iz masonskih centara Engleske. Dolazak Dragiše Cvetkovića na mesto predsednika vlade značilo je i inteziviranje pregovora, a konačni tekst avgustovskog sporazuma, poznat pod imenom podpisnika „Cvetković-Maček” (1939) – sačinio je jedan poseban masonski komitet u kome su sa srpske strane bili Dr Mihajlo Konstatinović, Dr Mihajlo Ilić i Dr Đorđe Tasić, a sa hrvatske Dr Ivan Šubašić, Dr Juraj Šutej i Dr ivo Krbek. Potpisivanju sporazuma prethodila je intezivna aktivnost u kojoj je znatnog udela imala engleska masonerija, jer je težište evropske masonerije bilo prešlo neosetno, ali konačno sa Pariza na London«.

Kako se približavalo izbijanje Drugog svetskog rata engleska i američka agentura je preduzimala niz mera kako bi obezbedili antinemački otpor u zemljama koje su se našle na udaru ekspanzije Trećeg rajha. U Jugoslaviji su tražene ličnosti koje bi mogle organizovati rušenje pronemačke vlade Cvetković-Maček i kneza Pavla. Plan je uspeo 27.marta 1941, vojnim udarom oborena je vlada Cvetković-Maček i namesništvo na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Tako je ubilački gnev Hitlera i njegove soldateske usmeren protiv srpskog naroda. Mi smo ih sapleli pa nisu pre zime ušli u Moskvu. Draža im je sapleo Romela rušeći pruge, a oni su nas tamanili kao zečeve, omogućili Paveliću da satre milion Srba u svojoj NDH. Bolje bi nam bilo da smo poslušali princa Pavla i sarađivali sa Nemcima, da nismo po nagovoru Londona lomili dogovor sa Hitlerom i glumatali heroizam. Simović je indirektan izazivač pomora Srba u II svetskom ratu. Znali su globalisti da je Hitler diktator koji je spreman da iskoreni svaki narod koji se ispreči na njegovom putu. Takvih usmeravanja u toku Drugog svetskog rata, uz pomoć komunista, bilo je mnogo, sve sa ciljem da se smanji broj Srba. Zbog toga je Broz na samom kraju rata, u dogovoru sa Amerikancima i Englezima, naredio bombardovanje Beograda i još nekih drugih srpskih gradova, jer je bilo još dosta Srba koji »komunizam trpeti neće«. Zanimljivo je, na primer, da su svi Nemci sa kojima je pregovarala Brozova delegacija 1943.g, u Zagrebu, bili masoni. (Hans Ot, Horstenau i drugi). Sa partizanske strane u tim pregovorima učestvovali su V. Velebit, M. Đilas, Koča Popović, a docnije i M. Stilinović, poznati mason... Interesntno je da su Vladislava Ribnikara iz zatvora na Banjici izbavili slobodni zidari. Ubrzali su zaključivnje sporazuma Tito-Šubašić i konstituisanje DFJ. Avgustovskim sporazumom Tita i Čerčila u Napulju i Kazerti (1941) utrt je put ponovnim razgovorima Tita i Šubašića, a prisustvo Donovana označilo je i zainteresovanost SAD za razvoj događaja u Jugoslaviji.

U sazivu trećeg zasedanja AVNOJ-a od slobodnih zidara bili su i Dr Drago Marušić, Dr Ivan Šubašić, Miloš Carević, Dr Aleksandar Belić itd. »Slobodni zidari u svim naznačenim događajima«, piše Z.Nenezić, »nisu morali odigrati presudnu ulogu. Očigledno je jedno – da ih je bilo na svim stranama i da oni i javno i manje vidljivo vode ogorčenu borbu za nametanje sopstvenih koncepcija ili koncepcija krugova čiji su oni bili eksponenti«.

Kada je u pitanju srpski narod, vrhunac satanističko licemerja i cinizma, predstavlja rat i raspad Jugoslavije devedesetih godina ovog veka. Dvostruki standardi ponašanja međunarodnih organizacija prema zaraćenim stranama u sukobu, medijsko demonizovanje, ponižavanje i obeščašćivanje Srba kakvo se nije desilo ni jednom drugom narodu u istoriji čovečanstva. Protiv nas su se udružile najmoćnije sile na zapadu. Trilateralna komisija u Njujorku, koja hoće da razbije Rusiju i sve nacionalne države, a da Evropu destabilizuje najezdom islama. Katolička crkva koja teži uništenju pravoslavlja. Nemačka koja sanja o buđenju svoje stare politike »Drang nach Osten«, (http://en.wikipedia.org/wiki/Drang_nach_Osten) sa obnovljenom Austro-Ugarskom ili bez nje. Turskoj kojoj se ukazala prilika da povampiri svoje izgubljeno otomansko carstvo. Svima je pravoslavna Srbija prvi kamen spoticanja na putu ka ostvarivanju njihovih ciljeva.  Ništa nam ne vredi da se žalimo na njihovu bezdušnost, realna pilitika ne poznaje milost i sažaljenje.

Treba ovde pomenuti još neke manje znane činjenice u vezi poslednjih događaja na našim prostorima. Važan je Reganov pakt sa Papom za koji predsednikov savetnik Ričard Alen kaže da to "jedna od najvećih tajnih alijansi svih vremena". Sam Regan je u tom paktu video "ispunjavanje jednog božanskog naloga, i ako iza toga zapravo stoje Trilateralna komisija i Savet za inostrane odnose, ili preciznije Dejvid Rokfeler. Taj nalog je objavljen avgusta 1991.g. u službenom glasilu Vatikana: "Opsevatore Romano" gde u svom komentaru posvećenom jugoslovenskoj krizi traži od međunarodne javnosti da Srbiju "stavi" u granice iz 1914.g. To je zapravo stvaranje nove Austrougarske koja bi bila povezana sa Nemačkom i pod njenim neposrednim patronatom. Ta država treba da se graniči na jugu sa Turskom, koja treba da se protegne do Kineskog zida. Planirano je podsticanje pronacističkih režima u Evropi. Prva faza je stvaranje organizacije Alpe-Adrija, pa tako dalje. Svedoci smo koliko se ti planovi uveliko i ostvaruju.  Ali ne treba misliti da je samo Nemačka u toj igri. Sve je to artikulisano i u planovima NATO pakta. U Ostiju, kraj Rima, je 05.11.1991.g. zaključeno da do 01.03.1992.g. savez "ALPE - ADRIJA" treba da preraste u veliku uniju srednjoevropskih država (USEAD), koju bi činile: Austrija, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska i Jugoslavija (privremeno sedište Budimpešta - koordinator Italija). Intermariumje misteriozna špijuska organizacija, osnovana još 1920.g. u Parizu od strane "Bele" ruske emigracije sa ciljem rušenja komunizma. Sredinom 1930.g. ova pariska grupa se već razvila u veliku organizaciju čije članove su činili politički istomišljenici nastanjeni u prostoru INTERMARE a to je od Baltičkog do Crnog mora, Egejskog, Jonskog, Jadranskobg pa sve do Kavkaza. Pre II svetskog rata ova organizacija je dobila vrlo bitnu podršku od strane britanske i francuske obaveštajne službe. Intermariumje uzvišeno proklamovao jedinstvo šesnest nacija u formi "PODUNAVSKE KONFEDERACIJE" čiju srž bi činile katoličke nacije "SREDNJE EVROPE". Vatikan, je naravno, ovu akciju podržavao kontinuirano kao jednu od poluga, s kojom dela prema pravoslavlju. Tokom II svetskog rata Intermarijum je radio pod nemačkom kontrolom

Sve ovo što se sada dešava na našim prostorima i izgleda kao da se desilo iznenada, pripremano je duži niz godina. Moglo bi se reći da na ovom planu II svetski rat nikada i nije prestao. Naročito težnje Nemačke da zagospodari ovim prostorima - pa čak su u posleratnom periodu u tome možda bili i uspešniji. Veliki je broj agenata nemačke obaveštajne službe, a i drugih, koji su radili još i u Titovo vreme, ali su iz raznih razloga ostali neotkriveni. Nemci su svuda bili prisutni, naročito preko Dolanca, Mustača, Ante Markovića - njega su hapsili u Dubrovniku tokom rata kao partizana zajedno sa grupom, ali jedino je on pušten na slobodu. Mesić, Drnovšek, Izetbegović, Kučan, Janša i naravno Dr.Tuđman. Zadržimo se malo na njemu - 1965.g. bivši Titov general stupa u vezu sa dr Matom Meštrovićem, u to vreme oficirom oružanih snaga SAD, sa Bogdanom Radicom, Ivanom Šutejom i drugima iz ekstremnog krila "Hrvatskog nacionalnog veća", emigrantske organizacije koja objedinjuje skoro sve službe i organizacije hrvatske emigracije. Postoje indicije da je upravo preko tih ljudi Dr Tuđman uspeo da se poveže sa obaveštajnim službama SAD i SR Nemačke, a pouzdano se zna da je u to vreme sarađivao i sa Institutom za istočno-evropske zemlje iza čijeg imena se krije obaveštajna institucija NATO pakta. Kontakt sa Nemcima Dr Franjo Tuđman je ostvario još tokom drugog svetskog rata, a jedan od njih išao je preko pukovnika ABVER-a Vladimira Muse. Za ovu vezu znao je Aleksandar Ranković, ali je tolerisana jer je bila obostrano korisna.

Uticaj na tradicionalna društva - Promene u kulturi

Uticaj na tradicionalna društva - Promene u kulturi

Sa padom Berlinskog zida i prihvatanjem ideologije globalnog tržišta u bivšim i sadašnjim komunističkim zemljama bukvalno cela planeta je u zamci muzike, filmova, vesti, televizijskih programa i drugih proizvoda kulture koji se prvo stvaraju u filmskim i muzičkim studijima SAD. Uticaj koji ova homogenizacija vrši na veliku kulturnu raznovrsnost zajednica širom planete ogroman je, a njegovi obrisi tek počinju da se naslućuju. Pošto zapadne multinacionalne kompanije imaju slobodan pristup svim drugim zemljama sveta, kulturni sadržaji koji se prenose putem zapadne televizije, filma, mode i muzike idu pod ruku sa njima i preplavljuju domaće medije. Time se slabe tradicionalne, lokalne kulture i ukusi i ubrzava standardizacija tržišta unutar zapadnog pojmovnog okvira.

Da li smo se ikad stvarno zapitali šta je sa današnjom muzikom?  Gotovo nam je neshvatljiv prizor kako su se u petnestom i šesnestom veku muzički stilovi mogli tako dugo održati u nepromenjivoj čistoti; kako se u ogromnoj količini onda napisane muzike, izgleda, nije moglo naći ništa loše, kako još u osamnestom veku, dobu početka degeneracije, izbija vatromet stilova, moda i škola, koji su se osećali superiornim, ali veoma brzo su sagoreli. Mi danas, verujemo da smo, u onome što nazivamo klasičnom muzikom, razumeli tajnu, duh, vrlinu i pobožnost tih generacija i prihvatili ih kao uzor. Na primer, cenimo malo ili nimalo teologiju ili crkvenu kulturu osamnestog veka ili filozofiju doba prosvećenosti, ali u kantatama, pasijama i Bahovim preludijima vidimo poslednju sublimaciju hrišćanske kulture. Odnos naše kulture prema muzici ima još jedan prastari i veoma dragocen uzor. Koji, na žalost, niko više niti zna, niti pominje. U legendarnoj Kini »starih kraljeva«, sećamo se, u državnom i dvorskom životu, muzici je bila dodeljena vodeća uloga. Napredak muzike identifikovao se upravo sa napredkom kulture i morala, pa i države, a majstori muzike imali su strogo da bdu nad očuvanjem i čistotom  »starih tonskih redova«. Ako bi propala muzika, to bi bio siguran znak za propast vlada i država. A pesnici su pričali strahovite bajke o zabranjenim, demonskim i nebu stranim tonskim redovima. Na primer o tonskom redu Cing Čanga i Cing Cea, o »muzici propasti«, pri čijem bi se pogrešnom davanju tona, u kraljevskom dvorcu, nebo odmah zamračilo, zidovi tresli i rušili, a knez i država padali.  Više iz radoznalosti, u poslednje vreme, istraživali smo šta se može naći na tu temu. I mogli bi reći da se otkrilo nešto zaista veličanstveno.  To je jedan spis o muzici iz  Lu Bu Veovog  dela »Proleće i jesen«:

»Počeci muzike nalaze se u dalekoj prošlosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u velikom jednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu mraka i svetlosti.

Kad je svet u miru, kad sve stvari miruju, sve u svojim promenama sledi višim ciljevima, tada se muzika može dovršiti. Kada želje i strasti ne idu pogrešnim putem, tada se muzika može usavršiti. Savršena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnoteže, ravnoteža postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta. Otuda se o muzici može govoriti samo sa čovekom koji je spoznao smisao sveta. Muzika počiva na harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti.

Države u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takođe ne mogu bez muzike, ali njihova muzika nije vesela. Otuda: što je muzika bučnija, to ljudi bivaju melanholičniji, zemlja biva ugroženija, knez niže tone. Na taj način propada suština muzike.

Ono što su svi sveti knezovi cenili u muzici bila je veselost. Tirani Gije i Džu Sin svirali su bučno. Oni su jake zvuke smatrali lepim i masovna dejstva interesantnim. Oni su težili novim i čudnovatim dejstvima zvuka, tonovima koje ni jedno uho nije čulo; težili su da jedan drugog nadmaše i prešli su meru i cilj.

Uzrok propasti države Ču bio je u pronalasku čarobne muzike. Takva muzika je dovoljno bučna, ali uistinu ona se udaljila od biti muzike. Zato što se udaljila od biti prave muzike, ta muzika nije vesela. A kad muzika nije vedra, tad narod gunđa i život trpi. Sve to potiče otuda što se ne zna suština muzike i što se teži samo bučnim zvučnim dejstvima.

Zato je muzika jednog dobro uređenog doba smirena i vesela, a vlada ujednačena. Muzika nemirnog doba je uzbuđena i jarosna, a njegova vlada naopaka. Muzika države u rasulu je sentimentalna i tužna, a njena vlada ugrožena.” (Iz knjige „Saznanje” D Ninića).

 

Mada stotine miliona dece i tinejdžera širom sveta slušaju istu muziku i gledaju iste filmove i video spotove ovi globalno distribuirani proizvodi ne stvaraju novu globalnu svest, već samo šire strast za posedovanjem još više globalnih dobara i za sticanjem iskustva imitiranjem drugih. Egzotične slike iz muzičkih spotova pružaju svojim potrošačima iluziju da su deo kulturnih trendiova poistovećivanjem sa idejom blagostanja čitave ljudske vrste i sa samom planetom, kojem su se filozofi svesti od Kanta do Makluana, nadali i predviđali ga. - Do sada je potaknuta jedino potrošačka svest. Širenje komercijalne popularne muzike, koja je većim delom osmišljena u SAD, sve brže, od kada su pale nekada silne ideološke prepreke. Pad komunizma olakšao je izvoz muzike, filmova i video spotova u Istočnu Evropu, bivši Sovjetski Savez i Kinu.

Ovde bi bilo dobro dati jedno pojašnjenje; da ste se nekada zapitali odakle uopšte naziv rok-en-rol?

Smislio ga je jedan disk džokej iz diskoteke u Klivlendu. Taj izraz opisuje dva pokreta ljudskog tela za vreme seksualnog čina i preuzet je iz žargona američkog geta. Malo je poznato da su svi osnivači rok-en-rola su bili članovi satanističke »crkve« ili sledbenici satanizma, a većina rok grupa je sledbenik neke satanističke religije. Kada treba da izdaju novu ploču ili da promovišu novi hit, oni se obraćaju za pomoć satanističkim vračima da začaraju te ploče i hitove kako bi postigli veliki uspeh. Po završetku crnomagijskog rituala »osveštanja«, ti rok muzičari prihvataju obavezu da dalje šire satanski uticaj na one koji slušaju njihovu muziku. Mik Džeger je više puta izjavio da je inkarnacija Lucifera. Sećate li se pesama: »Simpatija prema đavolu«, »Njihovim satanskim visostima«, »Zaklinjanje mog brata demona« i sličnih. Znaš li da je Elton Džon jednom izjavio kako nikakda nije otpevao ni jednu pesmu koja nije bila napisana uz pomoć magije. Džon Lenon je u vreme promovisanja đavolskog »Belog Albuma« izjavio da će Hrišćanstvo proći. Ono će se smanjiti i nestati. Da su oni popularniji od Hrista. I tako dalje.

Na srpskom terenu, tvorci Novog svetskog poretka su dugo tražili ključ za konačno razbijanje omladine preko muzike. Rok-en-rol je bio pogodan, ali samo delimično. Tekstove stranih izvođača nije svako razumeo, a bendovi sa našeg terena se nisu uklapali u kretenizujuće trendove zapadne pop-idolatrije. Rešenje je nađeno – najsuroviji disko ritmovi, najvulgarnije turske melodije, najprovokativniji koncerti i TV nastupi, reči pesama pune duhovne laži i – ukratko, rođen je turbo-folk.

Zabavna industrija je izazvala rasulo tradicionalne porodice, istrošenost građanskog života i gubitak vere u politiku. To su danas svetski rasprostranjene tendencije.

Popularna kultura je poput sunđera koji upija slobodne vreme i energiju koji su ranije vrlo verovatno bili posvećeni vaspitanju dece ili učešću u političkim, verskim, građanskim ili društvenim aktivnostima, odnosno utrošeni na zanate, čitanje ili nastavak samoobrazovanja. Iako ovakve sklonosti danas zvuče pomalo staromodno, politička teorija i dalje leži na pretpostavci da su ove aktivnosti najvažnije za funkcionisanje jednog demokratskog društva. Ipak, posredno doživljavanje iskustva putem filma, videa i muzike sve više postaje zamena za građanski život i zajednicu. Kako je mladim ljudima u mnogim delovima sveta sve teže da sebi izgrade uloge kojima bi bili zadovoljni, navala komercijalnog zvuka i slika nudi bekstvo iz stvarnosti.

Šta na kraju šta reći kao neki zaključak?

Nemojmo se čuditi svim negativnim pojavama u savremenim društvima kojima smo svedoci: Počev od razgrađivanja porodice kao osnovne ćelije svakog društva, sveopšteg pada moralnih i društvenih normi, povećanja zavisnosti prema narkotičkim supstancama kod mladih,  pa  sve do negativnih pojava u višim duhovnim nivoima. Činjenica je da većina ljudi i nije svesna šta se dešava, ili bolje reći - nije svesna stvarne uzročnosti negativnih pojava koje nas okružuju i sve više pritiskaju. Možda ovakve rasprave mogu bar za malo pomoći ljudima da se odbrane od svega negativnog i nikako ne smemo verovati da je bitka za očuvanje osnovnih civilizacijskih vrednosti unapred izgubljena.

Socijalno religijski momenat

Uticaj na tradicionalna društva - Socijalno religijski momenat

Prvo pogledajmo kakvi su ti Evropljani. Grubo je kada se kaže, ali je istina da prosečan evropljanin živi i kreće se u laži kompromisa. Njegova celokupna kultura je zbirka uobičajenih laži kojim se on prilagodio. U "nerazvijenim" zemljama, gde ljudima nedostaju finese evropske kulture, manje-više svako izražava svoj unutrašnji svet sa izvesnom jednostavnošću i slobodom koju ne možete naći u Evropi. Njihov način je grub, ali su ljudi iskreniji. U Evropi se ovo smatra nedostatkom kulture i duhovnog razvoja. Važno je shvatiti suštinu problema koji je prikriven. Civilizacija Evrope se zasniva na religiji, ali na religiji koju niko neće da imenuje kao takvu jer ona ne obožava jednog ili više bogova, već obožava čoveka.  Religija antičkih Grka i njihove civilizacije nije bila ništa drugo nego obožavanje čoveka. A odatle je za Evropu sve i počelo. To što je civilizacija stare Grčke naišla na tako dobar prijem u srcima Evropljana, može se potpuno pripisati unutrašnjem srodstvu. Kao i stari Grci, Evropljani obožavaju čoveka i njegov razum, njegove strasti, snage i slabosti njegove duše. Jednom rečju, oni su učinili čoveka središtem, merilom i svrhom svih stvari. Kultura Evrope proizlazi iz čoveka, postoji radi čoveka i ima svoje opravdanje u čoveku. Religija Evrope je, u stvari, stara religija čovečanstva, onog koje je odvojilo čoveka od Boga.

Čovek, prevaren od đavola, misli da može postati Bog bez blagodeti svog tvorca, na svoju vlasititu inicijativu i samo svojim moćima. On je požurio da jede sa drveta znanja pre nego što je dovoljno sazreo za takvu hranu. Rezultat je bio da su se njegove oči otvorile da pozna dobro i zlo, da vidi svoju telesnu i duhovnu golotinju, i bio je zgranut. Nije više mogao da podnese da se suoči sa svojim Gospodom i pobegao je da se sakrije od njegovog lica. Shvatio je da je veliki ponor stvoren između njega i Tvorca. Tada je naš milostivi Otac prokleo prvi uzrok razaranja, đavola - "zmiju staru" - i po svojoj beskrajnoj ljubavi čak obećao spasenje: "I još mećem neprijateljstvo između tebe (zmije) i žene (Presvete Bogorodice), i između semena tvojega i semena njezina (Hrista); ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga za petu ujedati". (Postanje 3,15). Da čovek ne bi večno živeo u takvim uslovima duhovne smrti, Tvorac ga je isterao iz Raja, "da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta života ne okusi, te doveka živi." Tako je iz svog saosećanja i ljubavi On dozvolio telesnu smrt i propadanje, koje je kao i duhovna smrt bilo rezultat prekida opštenja sa izvorom života, tako da čovek ne bi nosio kroz vekove svoju duhovnu smrt, nesreću i golotinju. I čovek je, budući rastavljen od Boga i živeći u stalnoj stvarnosti smrti, postao rob grehu i đavolu.

Zbog toga je, kao reakcija na iskustvo svoga ništavila, čovek počeo da obožava čoveka, proglašavajući ga za boga, vrativši se, u stvari, drevnoj misli da je ljudska duša deo božanske prirode. Drugim rečima, da je božanska po suštini i zato nema potrebe za Bogom.

Ova unutrašnja potreba čoveka da veruje u svoju sopstvenu božanstvenost, zajedno sa njegovom potčinjenošću demonskim silama, jeste osnova svake vrste idolopoklonstva. Religija Evrope nije ništa drugo nego to prvobitno idolopoklonstvo u modernom obliku. Papstvo, protestantizam, humanizam, ateizam, demokratija, fašizam, kapitalizam, komunizam i bilo šta drugo evropsko, su samo izrazi tog istog humanističkog duha. Ideal evropljanina je isti kao i ideal Lucifera. Duboko unutra, to je isti prezir dobrote Božije, ista uvreda njegove ljubavi, ista pobuna i otuđenje od njegovog promisla, ista nezahvalnost, isti usamljeni put koji umesto da vodi gore kao što čovek misli, vodi dole u provaliju i smrt. Najveće zlo koje je ikada spopalo svet imalo je krst kao simbol. Aristotelstvo zapadnih bogoslova i njihovih sledbenika do idolopokloničke racionalističke misli drevne Grčke, preobražaj teologije u filozofiju, izneveravanje vere, papstvo, žeđ za vlašću i svetskom moći, Krstaši, mešanje religije i politike, Inkvizicija, misije koje su se dokazale kao prethodnice kolonizatorskih sila, osvajanje, ratovi, sistematsko ceđenje životnih sokova naroda, orgije, pronevere, ponižavanja i tiranije, - događali su se u ime Raspetoga.

Kod Aristotela, možda je to imalo nekog opravdanja. Jer kako je ideja o razdvojenosti između duha i materije hvatala korena, filozofi su svoju pažnju okrenuli duhovnom, pre nego materijalnom svetu, ljudskoj duši i problemima etike. Ova pitanja ćezaokupljati zapadnu misao više od dve hiljade godina nakon vrhunca grčke nauke i kulture u petom i četvrtom veku pre nove ere. Naučno znanje antike sistematizovao je i organizovao Aristotel stvorivši šemu koja će predstavljati osnovu za zapadnjački pogled na svet narednih dve hiljade godina. No i sam Aristotel je smatrao da su pitanja ljudske duše i kontemplacija Božijeg savršanstva mnogo vredniji od izučavanja materijalnog sveta. Razlog zbog kojeg Aristotelovski model univerzuma toliko dugo vremena nije dovođen u pitanje, leži upravo u tom nedostatku interesovanja za materijalni svet, kao i snažnom uticaju hrišćanske crkve koja je podržavala Aristotelove doktrine tokom čitavog srednjeg veka. Ali ne smemo samo tako osuđivati Aristotela, moramo shvatiti kako se došlo do takvog pogleda. Šta muje prethodilo. Koreni zapadne nauke mogu se naći u prvom periodu grčke filozofije u šestom veku pre nove ere, u jednoj kulturi u kojoj nauka, filozofija i religija nisu bile razdvojene.

Mudraci miletske školeu Joniji nisu se bavili takvim razlikovanjima. Njihov cilj je bio da otkriju suštinsku prirodu ili istinsku građu stvari koju su nazivali "fizis". Izraz "fizika" potiče od te grčke reči i izvorno je označavao nastojanje da se sagleda suštinska priroda svih stvari. To predstavlja takođe i središnji cilj za sve mistike i filozofe miletske škole. Milećane su kasnije Grci nazivali"hilozoistima" ili "onima koji misle da je materija živa", jer nisu videli razliku između živog i neživog, duha i materije. Oni zapravo nisu ni imali reč za materiju, pošto su sve oblike postojanja shvatili kao ispoljavanja "fizisa", obdarene životom i duhovnošću. Tako je Tales izjavio da su sve stvari pune bogova, a Anaksimander je Univerzum video kao jednu vrstu organizma kojeg prožima "pneuma", kosmički dah, na isti način na koji vazduh održava ljudsko telo. Monistička i organička shvatanja Milećana bila su vrlo bliska drevnoj indiskoj i kineskoj filozofiji, a paralele sa istočnjačkim mišljenjem još su izraženije u filozofiji Heraklita Efežanina. On je verovao u svet neprekidne promene, večnog "Nastajanja". Za njega se svo statičko bivstvo zasnivalo na obmani i njegov je univerzalni princip vatra, simbol za neprekidno proticanje i promenu svih stvari. Heraklit je poučavao da sve promene u svetu proističu iz dinamičke i kružne igre međuprožimanja suprotnosti i sve je parove suprotnosti sagledavao kao jedinstvo. To jednistvo, koje obuhvata i nadilazi sve suprostavljene sile, on je nazivao logosom. Cepanje ovog jedinstva otpočelo je elejskom školom koja je postavila jedan Božanski princip što stoji iznad svih bogova i ljudi. Taj je princip prvo poistovećen sa jedinstvom Univerzuma, no kasnije je shvatan kao inteligentni i lični bog koji stoji iznad sveta i upravlja njime. Na taj način je otpočeo jedan trend u mišljenju koji je najzad doveo do razdvajanja duha i materije i do dualizma koji je postao karakterističan za zapadnjaču filozofiju. Drastičan korak u tom pravcu je napravio Parmenid iz Eleje koji se snažno suprostavljao Heraklitu. On je svoj osnovni princip nazivao Bićem i smatrao je da je ono jedinstveno i nepromenjivo. Držao je da je promena nemoguća, a promene koje mi naizgled opažamo u svetu, smatrao je pukim obmanama čula. Pojam jedne neuništive supstance kao nosioca različitih svojstava, izrastao je iz ove filozofije i postao jedan od fundamentalnih pojmova zapadnog mišljenja.

U petom veku pre nove ere, grčki filozofi su pokušali da prevaziđu oštri kontrast između shvatanja Parmenida i Heraklita. Da bi pomirili ideju nepromenjivog bića (Parmenidovu) sa idejom večnog nastajanja (Heraklitovu), oni su pretpostavili da se biće ispoljava u određenim nepromenjivim supstancama, čije mešanje i razdvajanje prouzrokuje promene u svetu. To je dovelo do koncepcije atoma, najmanje nedeljive jedinice materije, koja je svoj najjasniji izraz našla u filozofiji Leukipa i Demokrita.Grčki atomisti povukli su jasnu liniju između duha i materije prikazujući materiju kao nešto što je sačinjeno od nekoliko osnovnih gradivnih elemenata ili "opeka". Oni su bili potpuno pasivni i po svojoj prirodi mrtve čestice koje se kreću u praznini. Uzrok njihovom kretanju nije objašnjen, ali je često povezivan sa spoljašnjim silama za koje se smatralo da su duhovnog porekla i suštinski različite od materije.

Tokom kasnijih vekova, ova predstava postala je suštinski elemenat zapadnog mišljenja, dualizma između uma i materije, između tela i duše. Ovo je bio mali izlet u istoriju, ali vratimo se sadašnjosti: Do čega je to na kraju dovelo? Šta bi smo mogli reći kao neki zaključak?

Bilo je prirodno da ateizam i protestantizam izniknu kao težnja ka izbavljenju i ozdravljenju. Naročito treba primetiti da ateizam koji se pojavio u Evropi nije samo ravnodušnost, agnosticizam ili jednostavno epikurejsko raspoloženje. Ateizam u Evropi nije ni akademsko opovrgavanje. On je snažna mržnja prema hrišćansklom Bogu, onakvom kakvim su ga upoznali u Evropi; on je jaka strast, bogohuljenje, ogorčenje ljudske duše. Živimo u svetu koji je zaposednut paklom. Sledimo zapovesti "duha vremena" i nalazimo su u "devetom krugu". Mediji su nas naučili sve o seksu, drogi i nasilju. Prošli smo kroz kurs nihilizma i diplomirali na fakultetu destrukcije. Aristotel je rekao: "Škola i obrazovanje služe da bi mladi naučili šta treba da vole, a šta ne". A nas danas uče da mrzimo Boga. Naš je cilj da uspemo u ovom svetu i da, na taj način, otpadnemo od nebesa. Ničeovu filozofiju samoubistvenog ludila su svrstali u "obaveznu lektiru" za mlade, dajući time opravdanje bogoubistvu. Uče nas da je život nemilosrdna utakmica i svima nam daju beznačajne brojeve umesto ličnih imena. I da ironija bude veća, živeći u skladu sa onim čemu su nas učili u institucijama ovog sveta, mi iznova bivamo institucionalizovani i smešteni ili u tapaciranu sobu ili u zatvorsku ćeliju, i opet nam daju naš broj. Jedan od vodećih učitelja u ovoj destrukciji zove se "revolucija". Taj učitelj tvrdi da je protiv "sistema" ali je sam najveći sluga "sistema". Naša navodna pobuna protiv "sistema" se sama pretvara u najgori mogući sistem. 

Multinacionalne kompanije prerastaju okvire ekonomije

Multinacionalne kompanije prerastaju okvire ekonomije

Svedoci smo da i danas na početku velike globalne ekonomske krize preovlađuje mišljenje kako jedino privredni rast nudi rešenje problema siromaštva, ekološku sigurnost i jaku društvenu strukturu, a da je privredna globalizacija, kojom se brišu privredne granice radi obezbeđenja slobodnog protoka robe i novca, ključ takvog rasta. Paradoksalno je ali istinito, da što je privredna, ekološka i društvena kriza ozbiljnija, to je jača politička odanost ovim istim receptima, iako je sve više dokaza za to da oni ne pomažu, niti su ikad pomagali.

Svet danas možemo podeliti u tri potrošačke klase:

·         Klasu koja troši neumereno,

·         onu koja preživljava i

·         onu koja je na rubu egzistencije.

Prvi čine dvadeset procenta svetske populacije, a troše oko osamdeset procenata svetskih resursa, tj. tu spadamo mi čiji je svet organizovan oko automobila, aviona, ishrane zasnovane na mesu i raspnički upakovane robe. Klasa na rubu životne egzistencije, koju takođe čini dvadeset procenata svetske populacije, živi u potpunoj nemaštini. (Alan Derning “Dovoljno znači koliko?” iz 1992.)

Da bi država imala neophodnu ulogu u održavanju ravnoteže između tržišta i interesa zajednice, njena moć mora biti jednaka moći tržišta. Ukoliko je tržište nacionalno, onda mora postojati i snažna nacionalna vlada. Proširivanjem granica tržišta van granica države putem privredne globalizacije, koncentracija tržišne moći se neizbežno pomera van okvira države. Ovo je bila najvažnija posledica programa Svetske banke i MMF-a za strukturalno prilagođavanje i trgovinskih sporazuma postignutih u okviru GATT-a. Kao rezultat toga, upravne odluke se prenose sa državnih rukovodstava, koja bar teoretski zastupaju interese svih građana, na multinacionalne korporacije, koje po svojoj prirodi služe interesima svojih glavnih akcionara. Usled toga društva širom planete nisu više u stanju da se bave ekološkim i drugim nevoljama.

Glavna odlika dvadesetog veka bila je borba između dve ekstremne ideologije. Komunizam je zahtevao svu moć u rukama države. Tržišni kapitalizam je zahtevao svu moć u rukama tržišta – eufemizam za džinovske korporacije. Obe ideologije su vodile ka sebi svojstvenom obliku tiranije. Ali da bi se ova dva lica terora XX veka bolje razumela osvrnimo se načas malo na filozofiju, koja nam priča o dva biblijska lica zla i njihovo skiveno savezništvo koje se konstantno manifestuje u novim oblicima i dolazi do izražaja u spajanju nauke i industrije. Pri kraju Drugog svetskog rata luciferski inspirisani tri­jumf nove naučne aristokratije bio je oslobođen u obliku atomske pečurke. Na sreću, na tom novom polju dve odvo­jene i različite sile zla nisu još bile u stanju da se udruže, zato što su ahrimanski inspirisani inženjeri koji su razvijali raketno naoružanje, bili članovi nemačkog proletarijata angažovani na poslednjem, fanatičnom i zakasnelom pokušaju da se spasi Hitlerov Treći rajh. Kombinacija luciferskog mi­šljenja u čistoj nauci i poduhvati ahrimanskih inženjera do­godila se sa razornim efektom tek posle evropskog holoka­usta, kada je i Rusija postala nuklearna sila i nadmetala se sa Amerikancima u potrazi za nemačkim raketnim tehničari­ma da bi napravili oružje koje je stvorilo "balans terora". Ovo je zlo savezništvo koje Otkrovenje karakteriše kao "Doba Bledog Konja" u kome "Legije Pakla" mogu da oslobo­de sve veći broj novih sredstava kojima bi pretili čovečanstvu uništenjem. Tada se pojavila ideološka pukotina koja se proširila planetom i prodrla u svaku ljudsku aktivnost. Skrivene u suprotnim ideologijama Istoka i Zapada dve istovetne sile zla prave maskaradu u lukavom savezu koji stvara očigledne razlike između zapadnog kapitalizma i is­točnog komunizma. Uprkos ovim očiglednim razlikama, dve ideologije su u stvarnosti različite manifestacije iste demon­ske teme - stvaranja nove vladajuće aristokratije bazirane ne na kruni i nasleđu, već isključivo na moći novca na Zapa­du, i ogoljenoj birokratskoj moći partijske elite na Istoku. Obe koriste najmodernije aspekte kompjuterizovane tehnolo­gije da se održe i prošire svoju vladavinu nad ljudima. Spo­sobnost ovih elita da zadrže moć smišljena je

-          Na zapaduupotrebom ahrimanskih sredstava za kontrolu masa koje ži­ve pod luciferskom iluzijom da je materijalno zadovoljenje sloboda;

-          Na istokuluciferskom birokratijom pod maskom ahrimanskog i iluzionog ideala jednakih mogućnosti za sve. Dve ideologije koje su čovečanstvo dovele do ivice istrebljenja samo su odraz u ogledalu samih sebe, pokazuju­ći klasičan oblik paralelnih inverzija koje maskiraju njihovu pravu prirodu.

Dve ideologije koje su dovele čovečanstvo do ivice istrebljenja samo su odraz u ogledalu samih sebe, pokazujući klasičan oblik paralelnih inverzija koje maskiraju njihovu pravu prirodu. Zato hrišćanski vernici i ne znajući to, hiljadama godina u svojoj najveličanstvenijoj molitvi OČE NAŠ ponavalju - između ostalog - i "Praštaj nam dugove naše.." kao i "I ne uvedi nas u iskušenje".  Ili drugim rečima:

  1. Lucifer donosi samosvesno razmišljanje čoveku, i čineći to, razdvaja ga od njegovog prirodnog duhov­nog nasleda. Tagreškaljudskog"ja", njegovnaročitipad, naznačenjeumituoraju: ondakadseljudskadušaspustilaizkrilabožanslva, iprviputušlauzemaljskotelo, postalaječovekovavišaduša"ja". Čovek ne može pasti samo usled mogućnosti greške eteričkog i astral­nog lela, nego postoji neka osnovna mogućnost greške, koja nastaje time, što je čovek uopšte došao do samostal­nosti. Čovek je morao proći kroz samoljublje i egoizam, da bi se postepeno svesno popeo do slobode i samostalnos­ti. On se spustio kao duša koja je bila član božanstva.  Samoljublje je ušlo u ljudsko telo i usled toga je čovek postao neko samoljubivo, egoistično biće, "ja" sledi sve nagone i sklonosti tela. Na lalinskom, malum znači "zlo" ali znači i "jabuka". Seti se mita o Raju. Reč zlo se nikad u tajnoj nauci ne upotrebljava ni za šta drugo, osim za neku pogrešku ljudskog "ja". Na ovoj tački čovekovog razvoja, ahrimanske moći su ga ubedile da postoji samo jedna realnost - realnost čul­nog sveta preko koga se celi univerzum može objasniti u na­učnim terminima. "No izbavi nas od Zloga" - kaže molitva.
  2. Dvoroga zver (Ahriman) je opisana kao vrsta hladne demonske mašine, oblik koji krši i mrvi sva stvorenja svojim kandža­ma i zubima

Ovo je bitno razumeti jer dobar deo današnjih izopačenja se time može objasniti. Ahri­manske snage danas dominiraju svetom, jer ih je prihvatila zapadna civilizacija od sredine ovog veka, ili možda nešto ranije. Kako je Hitler priglio Luciferova sveštenike, tako je Čerčil prihvatio Ahrimanove. A on je gospodar fizičkog sveta, - duh moderne tehnologije. On radi u hladnoj, bezdusnoj, mašinskoj intelektualnoj klimi našeg bez­ličnog mehanizovanog doba. Takođe je Ahriman taj koji upravlja svešću bez emocija naučnog materijalizma. Nijedna osoba zdravog razuma ne bi poželela da vrati unazad tokove indu­strijskog progresa, ali bi trebalo da naučimo da koristimo ovu ahrimariski inspirisanu tehnologiju da ne bismo postali njeni robovi. Otkrovenje Jovanovo jasno pokazuje da će ahrimanske sile hipnotisati čovečanstvo da prihvati pojavni svet kao celokupni svet, kao što Kastaneda kaže da smo zatvoreni u mehuru percepcije. Pod takvom iluzijom ljudska svest može biti oslabljena vodeći u stanje moralne degeneracije u kome je ljudski život toliko nisko vrednovan da sam čovek može biti lako podređen ideologiji koja nad njim vlada. U tom miljeu ideologije, bilo leve ili desne ori­jentacije, razvijaće se sve dok država ima potpunu kontrolu ne samo nad pojedincem već i nad načinom na koji on misli. Tu možda i leži - barem deo objašnjenja kako ljudi relativno lako prihvataju razna razarajuće ideologije kao način svoga života. Kako relativno mirno žive u krajnje nehumanim uslovima raznih diktatura - bilo da dolaze iz krajnje levih ili desnih političkih snaga. Ovo amoralno stanje, čovečanstvo čini krajnje ranjivim za luciferske sile koje gle­daju na današnju civilizaciju kao na svoj plen. Zbog toga nas Otkrovenje obaveštava da se druga zver sama ne pojavljuje u pot­punosti već ostaje u pozadini, da bi izdala čovečanstvo pr­voj zveri.

Ovaj izlet u religijsku misao je bio neophodan da bi smo suštinskije razumeli današnji svet oko nas, ali isto tako moramo se malo pozabaviti i ekonomskom istorijom.

Još jula1944. godineskupučuvenomhoteluuBretonVudsustvorioje noveinstitucijekojesuodtadaoblikovalesvetskuprivreduiupravljalenjome. Alikaoštosmoranijeobjasnili, planovizaosnivanjeovihinstitucijasežujoš daljeuprošlost, dotridesetihgodinaidoSavetazaspoljneposloveSAD(SIO)kaosastajalištamoćnihčlanovaameričkogspoljnopolitičkogiindustrijskogvrha. Savetjeodsebenačinionekuvrstuforumagdesusenavideloiznosilasuprotnagledišta, nekuvrstuinkubatorasvetskihvođaiideja, ujedinjenihusvojojvizijioglobalnojprivredikojomupravljajukorporacijskiinteresiSAD. Privrednipredvodnicikojisusetihookupiliuovomhotelugledalisuubudućnost, sanadamausvetujedinjenmiromzasnovanimnaprosperitetu. Njihovciljjebiostvaranjeinstitucijekojebiunapredileovakvuviziju.

ČlanoviSIOsuranoprocenilidaameričkinacionalniintereszahteva, unajmanjuruku, slobodanpristuptržištimaisirovinamazapadnehemisfere, DalekogistokaiBritanskeimperije. Memorandum SIO od 24. jula 1941. godine izneo je opštu zamisao o jednom velikom regionu: o onom delu sveta u kome traba da diminiraju SAD. Savet je takođe tražio stvaranje svetskih finanskijskih institucija radi „stabilozovanja valuta i olakšavanja programa ulaganja kapitala u građevinske poduhvate u zaostalim i nerazvijenim regionima” (Sklar 1980). Predsednik Frenklin Ruzvelt je bio blagovremeno obavešten o gledištima Saveta.

Tri godine kasnije, na otvaranju zasedanja u Breton Vudsu, Henri Morgento, tadašnji ministar finansija SAD i predsedavajući konferencije, pročitao je poruku dobrodošlice koju je uputio Ruzvelt i sam održao govor koji je odredio ton i duh čitavog skupa. Morgento je zamislio „Stvaranje jedne dinamične svetske privrede, gde će pripadnici svih nacija moći da ostvare svoje potencijale u miru i da sve više uživaju u plodovima materijalnog napredka na zemlji, beskrajno obdarenom prirodnim bogastvima”. Pozvao je učesnike da prihvate „osnovni ekonomski aksiom - da prosperitet nema granica. To nije konačna veličina da bi se mogla umanjiti deljenjem”.

Tako je Morgento postavio jednu od nekoliko temeljnih pretpostavki ekonomske paradigme kojom su se rukovodile arhitekte sistema „Breton Vuds”. Mnoge od ovih pretpostavki su sasvim opravdane, ali dve najvažnije su bile potpuno pogrešne:

Do kraja ovog istorijskog sastanka osnovane su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond i postavljni su temelji za ono što će kasnije postati GATT. Ove institucije su proteklih godina verno ispunjavale svoje zaduženje da promovišu privredni rast i globalizaciju. Putem programa za strukturno prilagođavanje privrede (SPP) Svetska banka i MMF izvršili su pritisak na zemlje Juga da otvore svoje granice i pretvore svoje zatvorene, samodovoljne privrede u tržišne. Trgovinski sporazuma sklopljeni preko GATT-a pojačali su ove mere i izložili privrede zemalja Severa i Juga sve većem slobodnom uvozu roba i novca.

Ako pedeset godina kasnije pogledamo unazad, vidimo da su institucije Breton Vudsa zaista ostvarile svoje ciljeve. Privredni rast se uvećao petostruko. Međunarodna trgovina se povećala nekih dvanest puta, a neposredna strana ulaganja su se uvećala dva do tri puta više od trgovine.

Ipak tragično je to što ove institucije, koje su ostvarile svoje ciljeve, nisu uspele u svojoj nameri. U svetu danas ima više siromašnih nego ikada pre. Jaz između bogatih i siromašnih se ubrzano sve više produbljuje. Rašireno nasilje razara porodice i zajednice gotovo svuda, a ekosistemi planete propadaju zabrinjavajućom brzinom.(Dejvid S. Korten - NEUSPESI SPORAZUMA U BRETON VUDSU)

Zaključak

Zaključak

Svetska vlada ne bi mogla biti uspostavljena očiglednom diktaturom. Da bi bio prihvaćen, Novi svetski poredak morao se služiti onim što bi nalikovalo na demokratiju dostojnu poverenja. Amerika odgovara tom opisu i na nju se i danas gleda kao na bastion slobode u svetskim razmerama – kao na poslednju veliku nadu čovečanstva. Osim toga Amerika je najveća kosmopolitska nacija na svetu. Ali ako pogledamo istorijska dešavanja XX veka u širem svetlu i bez stereotipa kojih su nas učili u školama – postavlja se, u vezi svega ovoga, jedno pitanje: Čemu je poslužio socijalizam u svetskim razmerama? U kriminoligiji, kada imamo ubistvo, prvo tražimo motiv da bi smo pronašli ubicu. Ovde, zapitajmo se koji je stvarni motiv “izmišljanja” socijalizma i njegovog plasiranja baš u dve tada jake i ako ne trenutno vodeće zemlje, ono potencijalno neuporedive sa ipak Evropskim ograničenim snagama. Pogađate da mislimo na Carsku Rusiju i naravno Kinu. Zapitajmo se sada kako bi izgledao današnji svet da su ove dve zemlje imale buržoaske revolucije, ili čak da nisu imale nikakve revolucije. Sigurno da bi krajem XX veka bile vodeće ekonomske sile, a onda i vojne i – za našu priču još važnije – dominantne kulure u svetu. Ali tvorcima Novog svetskog poretka trebala je jedna moćna, velika zemlja koja bi bila potpuno nova tvorevina sačinjena od bezbroj nacija i regligijskih sistema. Bez dominiranja jedne nacije, ili vere, ali sa jednim jezikom i centralnom ekonomijom. I naravno – nastala je Amerika. Naravno da ona nikada ne bi mogla da bude to što je postala uz ravnopravnu konkurenciju Rusije i Kine. Tako jednostavno dolazimo do ogovora na malopre postavljeno pitanje o motivu. Socijalizam je uništio ekonomije ovih zemalja i gurnuo ih na margine svetske politike gde su čvrsto držali mesta „kvalitetnih” neprijatelja rađajućoj Američkoj ekonomiji i kulturi. I danas imamo situaciju da je engleski jezik postao nezamenjiv ne samo u ekonomiji već i kulturi svih mogućih zemalja. Znamo da i u našoj Srbiji, sve je teže naći posao bez tečnog znanja engleskog jezika. Takav nametnuti odnos prema jeziku, nije postojao ni prema nemačkom za vreme Hitlerove okupacije. Dalje, da i ne pominjemo da gledamo njihove filmove, slušamo njihovu muziku – i to sve dobrovoljno. Još mislimo da su to tekovine napredka i radujemo se tome. To je upravo dobrovoljno ropstvo koje je nametnuto svim narodima sveta, a da ga i nisu svesni. Nije tema ove studije, ali svakako da su u tome učestvovale i tajne operacije specijalnog rata i neurolingviško programiranje i slično. Nisu više porebna otvorena ratna dejstva sem za postizanje nekih specijalnih ciljeva. Tu nam je primer i rat u Persijskom zalivu. Zapitajmo se koje je prave, ali prikrivene ciljeve, trebao da postigne ovaj rat?

On će poslužiti kao izgovor za podizanje cena nafte koja će naftnim kompanijama establišmenta doneti milijarde dolara ekstraprofita. Isto tako, ujediniće sve narode sveta protiv zajedničkog neprijatelja: Husein je odigrao ulogu savršenog zlikovca (poput Hitlera) koga svi pristojni ljudi vole da mrze – kako u šaljivom tonu nagašava američki publicista Geri Ka. Rat će dalje uspostaviti Ameriku kao neprikosnovenog svetskog vođu i onog koji sprovodi u život Novi svetski poredak. Kao onog koji pokazuje svim drugim zemljama šta ih očekuje ukoliko se suprostave svetskom sistemu. Rat je isto tako učinio da oni koji su protiv ideje Novog svetskog poretka, izgledaju kao izdajnici, dok globalisti koji podržavaju Ujedinjene nacije, izgledaju kao rodoljubi. Tako da je sve okrenuto naopačke. Daleko smo sad od rodoljubivih ideala kakve su nekada zastupali Abraham Linkoln, Luis T. Mekfaden, Lari Makdonald i drugi vođi Amerike iz prošlosti. Ali njihova vizija nije obuhvatala Ameriku materijalizma, korupcije i bezbožništva. Ameriku koja je postala uporište tajnih društava, niti sliku nacije koja manipuliše drugim nacijama u cilju ostvarenja ideje o svetskoj vladi.

Posle svega iznetog šta Amerika jeste danas – postavlja se, samo posebi ,jedno pitanje: Šta će biti sa Amerikom kada ona odigra svoju ulogu?

U političkoj teoriji i publicistici možemo naći različiti odgovore na ovo pitanje. Od onog, da kada se jednom nađemo u Novom svetskom poretku – Evropa će tada postati sedište svetske vlade. Drugi misle da će to sedište ipak biti u SAD, tačnije u Njujorku. Činjenica je da je to nauticajniji i najmoćniji svetski grad i da su u njemu smeštene i Uedinjene nacije i Savet za inostrane odnose i Trilateralna komisija. Međutim tajna hijerarhija Evrope, koja i drži svu moć, verovatno ima drugačije planove. Ukoliko oni budu želeli da svetska prestonica bude u Evropi, oni će naći načina da to i ostvare. Ali takva odluka će, međutim, zahtevati ili – ekonomsko uništenje, - ili fizičko razaranje Njujorka. To može biti postignuto na nekoliko načina: Ekonomski, kroz planirani slom berze ili ozbiljnu krizu koja će se stvoriti na bazi velikih unutrašnjih dugova. Ili fizički - kroz neku terorističku akciju kao što je nuklearna „nesreća” ili bi čak bio moguć i građanaski rat. Sledeći rat možda i neće biti u Persijskom zalivu ili Bosni, nego na samom tlu Amerike. Već sada – gledano prema preovlađujućem uticaju stranog kapitala – imamo potencijano tri regije u SAD -  severna gde diminira Engleska, srednja Amerika sa Ruskim uticajem i Kineski jug. Dolazak crnog predsednika na administrativni presto SAD može biti mnogo više nego simbol demokratizacije rasnih odnosa.

 

Da nije naše mišljenje usamljeno, za kraj vam iznosimo citati iz knjige GLOBALIZACIJA - ARGUMENTI PROTIV - Dejvid S. Korten NEUSPESI SPORAZUMA U BRETON VUDSU

“Nalazimo se pred stravičnom dilemom. Stigli smo do one istorijske tačke na kojoj moramo ponovo da se zamislimo nad samom prirodom i značenjem ljudskog napredka. Vizije i odluke koje su se pojavile pre pedesetak godina iznedrile su takve upravljačke i društvne procese da se neophodne misaone i strukturalne promene čine teško dostižnim. To se zbilo toliko brzo da malo ko od nas shvata šta se, zapravo, dogodilo. Mediji koji su zavisili od industrijskog marketinga retko se bave stvarnim problemima. Ipak, neki smatraju da je globalna privreda koja je zavisna od stalnog rasta neodrživa. Koja je alternativa? Po mišljenju nas koji smo ovom pitanju posvetili znatnu pažnju, odgovor je – suprotnost globalizaciji. Odgovor leži u okretanju ka lokalnom – razbijanjem privrednih aktivnosti na manje segmente kojima je mnogo lakše upravljati i koji povezuju ljude koji odlućuju, bilo pozitivno ili negativno. To znači vezati kapital za jedno mesto i podeliti nadzor nad njim na najveći mogući broj ljudi. Na putu koji vodi do preokretanja sadašnjih tendencija odlučno stoje moćni interesi. Najveća prepreka, međutim, jeste nedovoljna javna rasprava o ovom predmetu. Moralo bi se početi od otvorenog iznošenja problema i njihovog uvođenja u najvažnije političke rasprave.”

Korišćena literatura