O BOŽANSTVENOJ LITURGIJI - Vladika Atanasije

ninicninic.com

“Svaki književnik, koji se naučio Carstvu Nebeskom,

domaćin je koji iznosi iz riznice svoje novo i staro“ (Mt13,52)

 

Kada su jednog Pravoslavnog Ruskog Episkopa, prvi put izašlog iz Sovjetske Rusije na Zapad, negde krajem 50-tih godina 20. veka, pitali zapadni hrišćani, protestanti-rimokatolici, (koji Crkvu smatraju pre svega „institucijom“, „socijalnim delatnikom“, itd.): „Šta Ruska Crkva radi na socijalnom polju u Sovjetskom Savezu?“ - baćuška je mirno odgovorio: „Mi služimo Liturgiju“! Zaprepašćeni odgovorom, zapadnjaci ga nisu shvatili. A nisu zato što ne shvataju Crkvu, ni šta znači služiti (=živeti) Božanstvenu Liturgiju. A još u 19. veku rekao je, i pisao, zapadnim hrišćanima pravoslavni laik-crkvenik (“EkklhsiastikoV " kako je vernike laike u Crkvi nazvao još Sv. Irinej Lionski) Aleksej Homjakov: „Samo onaj shvata Crkvu, ko shvata (=živi) Svetu Liturgiju“.

Ove je reči u svoje vreme, 20-tih godina prošloga veka, ponavaljao više puta i blaženog spomena otac Justin Novi, još dok je prevodio Svetu Liturgiju na savremeni srpski, pa je to ponovio i nedavno u pogovoru svog novog poboljšanog prevoda Svetih Liturgija, i takođe u svojoj Dogmatici. „U Svetoj Evharistiji, u svetoj tajni Liturgije, kaže o. Justin, tu se liturgijski, svetotajinski, blagodatno-vrlinski doživljuje sav Bogočovečanski Domostroj spasenja: od Ovaploćenja do Vaznesenja Hristovog, kao život života našeg… Sveta Liturgija je, po bogomudroj reči Sv. Jovana Damaskina i Sv. Teodora Studita: ponavljanje celokupnog Bogočovečanskog Domostroja spasenja. To se naročito naglašava na kraju Liturgije Sv. Vasilija Velikog, gde se veli: „Ispuni se i izvrši se, Hriste Bože naš, tajna Tvoga Domostroja spasenja“. Srž je Svete Evharistije, svetootački rečeno: „Bog postaje čovek da bi čoveka načinio bogom“. I smerni pričasnik pre Svetog Pričešća ispoveda: „Božansko telo i obožuje me i hrani; obožuje duh, a um hrani čudesno“. Posredi je strašna i izuzetno ogromna tajna; pričasnik sav trepti „gledajući bogotvoreć u Krv i Telo“ i pričešćujući se njima doživljuje najmiliju i najrajskiju blagovest i realnost svih čovečanskih svetova: ispunjuje se svakom Punoćom Božjom (Ef.3,19;Kol.2,10). Liturgijsko Sabranje vernih u Hristu, i Pričešće Hristom, otkriva i projavljuje tajnu Crkve kao Tela Hristovog; liturgijsko Sveto Pričešće je uvek Telo Sveživog Gospoda Isusa: „Ovo je Telo moje“; i mi smo njime i kroz njega uvek Njegovi, svagda nanovo Njegovi. A i onih koji se sa nama tim Svetim Telom pričešćuju. Po apostolskom svedočenju hristonosnog Pavla: „Čaša blagoslova (=Sv. Evharistija) koju blagosiljamo, nije li zajednica - koinnjniva – Krvi Hristove? Hleb koji lomimo (u Sv. Evharistiji), nije li zajednica - koinnjniva- Tela Hristovog? Jer je jedan Hleb, jedno smo Telo mi mnogi; jer se svi od jednoga Hleba pričešćujemo“ (1 Kor.10,16-17). Tako svi sačinjavamo jednu svesvetu Bogočovečansku ajednicu - Crkvu. U samoj stvari, u Svetoj Evharistiji je sav Gospod Hristos, sva Crkva Njegova, i sve njene tajne i njene svetinje. U njoj je sav Novi Zavet, Zavet u sveživotvornoj Krvi Božjoj. Bogomudri i Sveti Nikolaj Kavasila blagovesti: „Crkva pokazuje sebe u svetim tajnama Tela i Krvi Hristove (tj. u Sv. Liturgiji), ne kao u simvolima, nego kao udovi u srcu, i kao grane u korenu drveta, i, po reči Gospodnjoj, kao loze u čokotu (Jn.15,1-5). Jer ovde ne postoji samo opštost imena ili analogija po sličnosti, nego istovetnost (=identitet). Jer su ove Tajne - Telo i Krv Hristova, a to i jeste istinita hrana i piće Crkvi Hristovoj; i ona, pričešćujući se njima, ne pretvara ih u ljudsko telo, kao što biva sa ljudskom hranom, nego se ona sama - Crkva – pretvara u to Telo i Krv Hristovu. I ako bi neko mogao da vidi Crkvu Hristovu po tome koliko se ona sjedinila s Njime pričešćujući se Njegovim Telom, on ne bi ništa drugo video nego svmo Gospodnje Telo. Zato i piše Apostol Pavle: Vi ste Telo Hristovo, i udovi među sobom (1 Kor.12,27). Ove nas reči Božjih ljudi razgaljuju i radošću ispunjuju ovih dana, kada ulazimo u jezgro Krsnovaskrsne Pashe Gospodnje. Hristos - Nova Pasha. Staro prođe, gle – sve Novo postade! Sa Hristom i u Hristu sve novo postaje, i sve staro novim postaje, ali ne na rečima, u parolama, u stereotipnim ponavljanjima, nego samo i jedino u i kroz neponovljivo ponavljanu i neprestano novu i obnavljajuću Pashu Hrista Raspetoga i Vaskrsloga, u Božanskoj Evharistiji, u svekozmičkoj Liturgiji, koja i jeste Sva On, kao Pasha Gospodnja i naša, s nama, među nama, u nama. Jer kad god Hleb ovaj jedemo, i Čašu ovu pijemo, mi smrt Gospodnju objavljujemo, i Vaskrsenje Njegovo ispovedamo= propovedamo - dokle ne dođe! A doći će Gospod skoro. I dolazi Gospod - Maran ata! Jer Duh Utešitelj i Nevesta Crkva govore: Dođi Gospode Isuse! I On odgovara: Da, doći ću skoro. Amin. I govori nam, i Liturgijom na delu posvedočuje: Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Jer s nama je On, Emanuil-Bogočovek, pre svega i posle svega, u Božanstvenoj Liturgiji kao Sveštenosluženju, kao učešću=Pričešću, kao zajedničenju = Zajednici Tela Njegovog Bogočovečanskog.

„Pridite Pivo pijem novoje,

ne od kamene neplodna čudodjejemoje,

no netljenija Istočnik

iz Groba odoždivša Hrista,

v Njemže utverždajemsja!“

***

Žubor vode žive, Hleba i Pića Života, žubori u Crkvi Sabornokatoličanskoj, Pravoslavnoj, od Hrista i Apostolv do danas i do poslednjih dana. Žuboriće do Drugog Dolaska Gospodnjeg, i kroza svu Večnost, i još prisnije u nezalaznom Danu Carstva. Žubori, i nas žuborom života u Hristu, zakonom Duha života, oslobađa od zakona greha i smrti (Rm.8,2), od učmalosti, mrtvila, inercije, čamotinje, bezdel(at)nog i sterilnog konzerv(at)izma. Oslobađa time što nas obnavlja i preporađa, preobražava obnovljenjem uma, i srca i duše i tela, i obnavlja iskustvom, okušanjem, poznanjem šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija – po blagodati, po meri vere, po smirenoumlju, po darovima blagodati i harizmama služenja, sveštenosluženja evanđelja spasenja. I tako obnavljani, oživljavani, shvatamo i doživljavamo da smo u Crkvi, u Svetoj Liturgiji: mnogi - jedno Telo u Hristu, i pojedinačno udovi jedni drugima, nazidani na temelju Apostola i Proroka, gde je Krajeugaoni Kamen Svm Isus Hristos, u Kome sva Građevina Crkve raste u Hram Sveti u Gospodu, i mi se u njega ugrađujemo, uživljujemo, kao živo kamenje, u Obitelj Božiju u Duhu, u Grad Boga Živoga, u Telo i Krv Živoga i svagda Životvorećega Jagnjeta Božijega, Koje nas vodi na izvore Vodv Života, i ugošćuje Gostoprimstvom Vladičanskim za Trpezom Carstva. Tako je u Crkvi, u kojoj je prošlost uvek sadašnjost, ali i budućnost, ono eshatološko „već sada i još ne sasvim“, takođe prisutno i delatno, jer je Isus Hristos juče, danas, i do veka, Jedan Isti. I u Njemu je dinamizam starog i novog saprisutan, i sadelatan, ne međusobno protivrečan i isključiv, jer je On Alfa i Omega, Koji Jeste, Koji Beše i Koji Dolazi.

***

Kad je Sveti Sava, pre 800 godina, u Domu Spasovom, u Žiči (slavimo 800-godišnjicu), govorio svoju poznatu Besedu o Pravoj veri, (neko neće da prizna da se ona zove i Beseda „o ispravljenju vere“, tj. o pravo-upravljanju i uspravljanju i ostvarenju, vere Prave i Žive u narodu svome, a ne o „menjanju“ ili još manje o „reformi“ vere), on je govorio ne o „konzerviranju“ nego o obnovljenju vere, obnovljenju života u Hristu, o živom životu i putu koji vodi u život, a ne o sterilnom tapkanju u mestu, i farisejskom konzervatorskom „ne uzmi“, „ne dotakni se“ (poput samozvanih nedoučki koji nam „konzerviraju“ Manastire i Svetinje, a one, od njihove „konzervacije“ i „zaštite“, još većma propadaju). (Uzgred dodajemo: što se tiče Svetog Pričešća i stava Svetog Save o njemu, i koliko su se često pričešćivali njegovi Studeničani, Hilandarci, Žičani, i uopšte pravoslavni= crkvenici po vaseljeni, kroz koju je prolazio i Jevanđelje života pronosio i svedočio, čitajmo Studentički tipik, glavu 5: O Sv. Liturgiji, ali pritom ne govorimo da je to „samo za monahe“, jer je on učio od Sv. Vasilija i Sv. Zlatousta: da je razlika između monahv-crkvenikvi laikv-crkvenikv samo u zavetima devstvenosti, a ne u češćem ili ređem Pričešću, jer je samo ono, „za vsjeh i vsja“ merilo učešća svih verujućih u Jednome i Jedinome Telu Hristovom). Vera, Crkva, Sveta Liturgija, Istina, Život hrišćanski ne „čuvaju se“ ničim drugim osim samo živim životom u Večnoživome Hristu, životvornom blagodaću Duha Svetoga. Ili rečeno psalamski: Okušajte i vidite=doznajte, kako je Blag Gospod! Telo Hristovo primite, Istočnika Besmrtnoga okusite - Svetim i čestim Pričešćem! Eto, ove nam misli dolaze ovih dana, kad nam u ruke dođe, nažalost iz mog Banata (a pisac nije iz Banata, nego svi su izgleda iz Bgda) „O Svetoj Liturgiji i promenama u njoj“ („Banatski vesnik“, decembar 2006). Tekst, na žalost, neznaven a maliciozan, diletantski a pretenciozan: „Nije se igrati sa Liturgijom... pogotovu s namerom da se ona menja“!? Ko li se to tako „igra Liturgije“ i „sa Liturgijom“, sa namerom da je „menja“?! Učeni a nedoučeni pisac kaže da su to bili „prvi reformatori“ ruski obnovljenci (on kaže „obnovljenaši“), i grčki modernisti „zoisti“. A mi se pitamo: Kakve veze oni imaju sa živim životom danas čitavog Pravoslavlja, od Jerusalima do Ilirika, od Japana do Balkana, od Sarova do Zaira i Aljaske? Člankopisac ne zna, neće ni da spomene, a kamoli da se trezveno zapita: ko su to bili, recimo, Filotej Carigradski, ili Jevtimije Trnovski, Kiprijan Kijevski, ili Mitrofan Aleksandrijski (Kritopulos), ili makar Patrijarh Nikon Ruski, u inače smutnom 17. veku (kad je na Saboru u Moskvi učestvovao i naš Patrijarh Gavrilo, uskoro Sveštenomučenik raspet u Prusi, i to donoseći u svojim rukama prve štampane Srpske Služabnike, u kojima, naravno, nema famoznog „Tropara 3. časa“, dok taj na dotičnom mestu neumesni umetak nije, preko Kijeva i Viljnusa, ušao „na mala vrata“ tamo gde mu nije mesto /dok je prethodno samo pominjan na sasvim drugom mestu, pred samo Pričešće kao molitva „za sebe“/, ali i to nije bilo „od 12. veka“ pa sve „do 1895.g.“, kako priučeni člankopisac piše, bez ikakavog dokaza). Još je čudnije da ovaj novopečeni „liturgičar“ ni reči ne proslovi o Filokalijskom pokretu poznatih „Koljivara“ u Svetoj Gori, od kojih su nekoliko njih, klevetani onda od ovome sličnih piskarala, da su „reformatori“, već odavno u Kalendaru Svetih Crkve Boga Živoga! (Sveti Nikodim, Makarije Korintski, Atanasije Paroski). Ne pominje, naravno, ni Filareta Černigovskog, ni mišljenje većine Ruskih Jeraraha (među njima i Sv. Tihona, potonjeg Patrijarha i Sveštenomučenika Ruske i sve Pravoslavne Crkve - o čemu v. npr „Otzivi Eparhialnih Arhijerejev...“, Spb. 1906) o potrebi obnove (ne „obnovljenaštva“, ni „reforme“) života Crkve, i bogosluženja u parohijama, i time obnove života živih hrišćana, ljudi od duše, krvi i mesa, što uvek počinje, i traje, ne „konzerviranjem“, nego pokajanjem, postom i molitvom, krsnovaskrsnim, pashalnim, postojanim učešćem (ne samo „prisustvom“ ili „pevanjem u horu“, takoreći statiranjem, kao na bini, gde se pevaju „muzičke numere“) i prvenstveno čestim Pričešćem u Crkvi, u Liturgiji (ne „na Liturgiji“, ni „na slavi“, nego u slavi, i u slavu, Svete Trojice, u Zajednici Svetih i zajednici Svetinja).

Da ne kvarimo nastupajuće pashalno tužnoradosno, harmolipno, ali blagodatno raspoloženje, reći ćemo kratko: skoro sve što je napisano u onom zbrdazdola nastalom članku, nije tako kako stoji u tekstu, i neće biti tako. (Pre će upravo to i takvo pisanje biti „neblagoslovena samovolja“ pojedinca ili pojedinaca, zato što je zlonamerno, ne crkvogradilačko, nego „psevdozilotsko“ i psevdopravoslavno). Zašto se vekovno živo Predanje o čestom Pričešćivanju (objavićemo uskoro zbirku, knjigu tekstova Svetitelja Božijih od 1. do 20. veka, o tome) naziva „zastupanje olakog pričešćivanja“, osim ako ne radi klevete, i još teže: radi diskreditacije same istine o čestom Pričešću kao učešću (a ne „jednom ili četriput godišnje“) u Crkvi=Hristu=Carstvu Božijem još sada i ovde, na zemlji i u istoriji?2

Ako je citiranje ironičnog jezuite Roberta Tafta (pritom da li je tačno i provereno?)  merilo člankopiscu, zašto da nama nije daleko pre merilo reč i praksa Sv. Jovana Kronštatskog, ili Svetogoraca, ranijih i sadašnjih, ili starijih i savremenih Pastira i Arhipastira, koji znaju i Tafta i Aranca, ali još više znaju Sv. Nektarija Eginskog, Antonija Kijevskog, Dionisija Kozanskog, o. Florovskog i o. Šmemana, o. Justina i o. Emilijana, i gledaju na liturgijsku praksu Jerusalimske Majke Crkava i ostalih Pravoslavnih Crkava Istoka i Zapada, i drugih danas istinskih Apostola Pravoslavlja u savremenom svetu, Misionarv i Liturgv unutrašnjeg i spoljnjeg  odvižničko=liturgijskog preporođenja pravoslavnog čoveka, žene, deteta, porodice, naroda, parohije, Eparhije?3  

A da nije tačno Taftovo, i iz pozadine beogradsko-banatske pisanje „o tajnom čitanju molitava“, ostavićemo to za posebnu knjigu (drugu o Sv. Liturgiji, koju spremamo), a ovde ćemo samo podsetiti na hristonosnog Mistagoga i duhopokretanog Liturga Pavla, koji je Crkvi pisao i propisao: „Jer ako blagosiljaš Duhom, kako će onaj koji zauzima mesto običnog vernika reći Amin na tvoje Blagodarenje, kad ne zna šta govoriš?“ (1Kor.14,16).4

Ipak, dobro je da bude dijaloga. Ali, pravoga, a ne podmetanja, i podmetačina, podozrenja i klevetanja, uz davanje pravih primera i argumenata. No zato prvo treba otvoriti prozore, i udahnuti svež vazduh, lahor Duha Svetoga, Koji diše gde hoće, i Koji kao Utešitelj vodi Crkvu u svaku, i svu, Istinu. Ne stavljati, sebi ni drugima, tamne naočari protiv sunca. A ono je jedno za sve – Sunce Pravde, Istok Istokv. Tako ćemo, ne kao „numere“ ili „koncerte“ u Crkvi, nego psalamski i svetoliturgijski= Evharistijski: da pevamo Gospodu u životu svome, i psalmopojemo Bogu našem dokle postojimo. A Njemu da bude prijatan dijalog naš (Ps.103, 33-36, gde za dijalog - beseda - razgovor stoji: Žh dialoghv mou = dijalog moj). Jer Bog voli dijalog, jer je Bog Saveta, i u Božanskom Dijalogu Liturgije daje nam Anđela Svoga Velikog Saveta, Koji Prinosi, i Prinosi se, Prima (i dolazeće u jedanaesti čas), i Razdaje, i Razdaje se - na prebogatoj Trpezi Carstva, kako veli Sv. Zlatoust u svojoj Uskršnjoj Reči i svojoj Pashalnoj Liturgiji. I još veli Zlatousti Liturg i Jerurg: „Nije isto Pasha i četrdesetnica (=V. post), nego je drugo Pasha, a drugo četrdesetnica. Četrdesetnica biva jednom godišnje, a Pasha (=Liturgija) triput sedmično, a biva i četiri puta, bolje reći kad god htednemo. Jer Pasha nije post, nego je Prinošenje (Evharistije) i Žrtva, koja biva na svakom Sabranju (=Liturgiji), tako da svaki put, kad pristupaš (Pričešću) sa čistom savešću, Pashu svršavaš; ne kada postiš, nego kada učestvuješ u ovoj Žrtvi. Jer Pasha je objavljivanje (=doživljavanje) Hristove Smrti i Vaskrsenja“(PG 48,867).

+EP. ATANASIJE (JEVTIĆ)

_____________________

1Koji je pisao davno pre ovih koje spominje člankopisac: „Prema istorijskim proučavanjima jasno je i nesumnjivo, da je Sveta Crkva odnosno obreda bogosluženjv delovala sa razumnom slobodom: primajući nove peretke bogosluženja po njihovom blagotvornom dejstvu na narod, zamenjivala ih je drugima, kada je videlo da prethodni nisu sasvim korisni i da trebaju drugi... Teorija crkvenog bogosluženja, koja se ne oslanja na istorijske podatke - lažna je sama po sebi, i štetna po svojim posledicama“ (Istoričeskij obzor pesnopevcev i pesnopenij Grečeskoj Cerkvi, Černigov 1864, s.5).

2Da li pisac kampanjskog članka zna da u predanju Crkve postoji „Molitva nad retko pričešćivanim“ (Sinajski Evhologij, 10.vek; Dmitrijevski, t.2,32), u kojoj se moli oproštaj od Boga za propuštanje i nemar oko Sv. Pričešća?

3O pominjanju, u članku, i pridavanju takvim Pravoslavnim Jerarsima, Pastirima i teolozima „rimokatoličkog uticaja“, gde je ustvari istina „vice-versa“, ne bismo sada pisali, ali bismo uputili gg. Znalce ruskog jezika, da pogledaju, i prouče, prethodeće velike ruske klasike liturgičare 19. i 20. veka, koji su, hvala Bogu i vrednim sadašnjim mladim Rusima, dostupni dobronamernima i na sajtovima, kao što su dostupni i tekstovi Jeladske Crkve, pastirsko-liturgijske prakse, teologije.

4To Pavlovo liturgijsko mesto (u striktno evharistijskom kontekstu njegove Prve Korinćanima) navodi i Justinijanova Novela 167, koju pominje člankopisac, pa kaže triumfalno: „pa nije uspela“! - a ustvari je ona uspela, jer je samo vraćala na, recimo, Kanon 19 Laodikijskog

Sabora, koji ukratko rezimira glavne momente Sv. Evharistije (ako naš novi liturgičar čita i još nekoga osim Tafta, ako je i njega pažljivo čitao), koja praksa Crkve jeste: da se neke molitve čitaju tajno, neke poluglasno, a neke glasno, i onda doksologije (=vozglasi) uzglasno. (Ostavljam po strani epizodične „primere“ iz „Luga duhovnog“, jer ima i drugih, i obratnih). Pisac članka nije dobro ni pogledao, a kamoli proučio, u starim rukopisima i delima Sv. Otaca, pitanje „tajnih“ molitava. Evo mu, ako vredi, šta o tome kaže danas jedan Pravoslavni Patrijarh: „Izvikano pitanje „tajnog“ čitanja molitava potrebuje, svakako, dalje proučavanje liturgičarv. Ali je svakako jasno da se „tajno“ sučeljava sa „vozglasom“, ali se opet ne poistovećuje sa „ćutljivim“ čitanjem. Naročito pak za Evharistijsku Anaforu, koju prinosi sav narod ustima sveštenstva, neshvatljivo je da nju prećutkujemo, ograničavajući se samo na vozglase“. - Ostavljamo takođe po strani nesuvislo pisanje u članku o tome da „nekima smeta i ikonostas“, kao i pitanje „dveri“, „zavese“, „podražavanja Grcima“, „Ukrajinskim unijatima“. Takav kampanjski, netrezveni, galamxijski način pisanja upravo „još dublje zbunjuje narod i uvodi u stanje zbrke“, kojim se završava zbrkani odeljak u članku „Konačni ciljevi reforme“. Pošto svaki logos ima antilogos, možemo reći: da ovakvo „antireformsko“ pisanje liči na borbu sa vetrenjačama, jer ide uz vetar tim istim umišljenim vetrenjačama, tj. samovoljnim „reformistima“ ili „konzervatorcima“, a put i praksa Crkve nije ni jedno ni drugo. Eda bi dao Gospod da nam Sveta Liturgija i Pričešće bude na trezvenost duše, i uma i srca.

Preuzeto sa sajta Srpske pravoslavne crkve

http://www.bfspc.bg.ac.yu/info/atanasije.html

Pretraga

PREPORUČUJEMO

Ninićevo LIKOVNO i PESNIČKO izražavanje (kritike)

NINIĆEVO SELFIČKO SLIKARSTVO

RAZGOVOR SA NINIĆEM objavljen u magazinu SENSA (martovski broj)

PREDAVANJA D Ninića

     - O molitvi OČE NAŠ

                            - video snimak

                            - o predavanju

                            - o predavanju (engleska verzija)

     - Na temu BOJE I DUHOVNOST

     - Tema RTANJ

             - Knjižara EVEREST

             - ISTRAŽIVAČKI FESTIVAL 2011.   (video zapisi)

             - RTANJ I DUHOVNOST (predavanje - snimak)

     Ninić na VIKIPEDIJI

              VIKIPEDIJI (engl.)

 

Novo (peto) izdanje popularnog romana OTKRIĆE  - U PRODAJI

Možete naručiti preko ovog sajta (kontakt) ili na telefon

060 3 44 11 77

 

VIDEO KANAL NA You Tube http://www.youtube.com/user/DusanNinic