KRCUN IZMEĐU TITA I BROZA - Milan Trešnjić

Ovde u celosti prenosimo interesantan članak Milana Trešnjića, publiciste i prevodioca, veterana naše službe bezbednosti. Oficira OZNE od njenog osnivanja, do prelaska u diplomasko-konzularnu službu gde i završava svoju službeničku karijeru.

Trešnjić opisuje Slobodana Penezića Krcuna kao čoveka koga je poznavao i sarađivao sa njime profesionalno – odnosno pokušava da nam objasni Krcunovu enigmatičnu smrt koja je i dan-danas tema mnogih rasprava i polemika.

Činjenica je da je Krcun bio jedan od najvećih zlotvora Srpskog naroda kada je posle II svetskog rata kao Titov egzekutor pobio mnogo nedužnih Srpskh civila, ali se kasnije suprostavlja svom gospodaru i verovatno je i on stradao od drugih vladarevih poslušnika.

Trešnjić nam ovde oslikava jedno vreme u kome je bio ne samo posmatrač već i aktivni učesnik i zato mu treba verovati.

                                                                                                                        DN

Milan Trešnjić

KRCUN IZMEĐU TITA I BROZA

Pisci istorije o Drugoj Jugoslaviji, onoj koja je nastala, odnosno nastajala tokom II svetskog rata i takozvane Narodnooslobodilačke borbe na roda Jugoslavije, od Triglava i do Đevđelije, od Jadranskog mora, do susednih država te čud­ne i stvarno veštačke, ali ne i Versajske Jugoslavije, istočno i južno; moraće da se susretnu sa jednim čovekom čija je pojava u tom vre­menu, nazvanom - era Titove Jugo slavije, od izuzetnog značaja za tumačenje mnogih nedoumica, sum­nji, nagađanja i pravih pravcatih zabluda i enigmi.

ALI, NAJPRE, KO JE SLOBODAN PENEZIĆ KRCUN?

On je Srbin. Rođen u Uzi­cama 1918. godine. Pre raspada Prve Jugoslavije, koju je oličavala dinastija Karađorđevića, studirao je agronomiju na Beogradskom univerzitetu i većtada zaplivao u vode revolucionara, komunita. I, naravno, kada je 1941. godine, organizovana pobuna i ustanak protiv okupatora i domaćih pomagača, Slobodan Penezićsledi poziv Komunističke partije i u partizanskim jedi­nicama postaje komesar odreda i potom komesar Druge proleterske brigade, pa i divizije. Iz NOR-a izlazi sa činom pukovnika NOV i POJ. Međutim, karijeru u uniformi zavr­šio je kao general-potpukovnik, sa ordenom narodnog heroja, pored joščitavog niza dru­gih najviših odlikova­nja, dodeljivanih ista­knutim borcima i ličnostima. U oslobođenoj zemlji, Drugoj Jugo­slaviji, biraju ga u sva skupštinska predstavništva kao poslanika. U činu generalmajora 1946. godine bio je ministar unutrašnjih poslova NR Srbije, od 1953. bio je član Vlade, a zatim potpredsednik Izvrš­nog veća. Jedno vreme bio je i ministar u saveznoj vladi. Svoju karijeru državnika, međuiim, završava 6. novembra 1964. godine, kada na Lazarevačkomm drumu,  inače poznatom kao "Krcunov autoput", gubi život u saobraćajnoj ne sreći. "Ouldsmobil", brza i udobna limuzina, američke proizvodnje, sleće s kolovoza i sudbinskom rukom usmerena je na četiri jasena izrasla pokraj te saobraćajnice. Pored njih je podignut spomenik, krajputaš.

Kad danas neko, na bilo koji način i u bilo kakvom povodu, pomene ime Slobodana Penezića - Krčuna, često time, naročito u od ređenim krugovima u Beogradu, zapravo doliva ulje na vatru. Smatra se, naime, da je taj Užičanin, istaknuti komu­nistički prvoborac, prvi šef OZNE[1] u oslobođenoj Srbiji, činio zločine protiv svog na­roda, odnosno Beogradu, oktobra 1944. godine.

OZNA je, zapravo, organi­zacija političke policije, poput rus­ke ČEKE, osnovane u Oktobarskoj revoluciji, s ciljem da se pronalaze, otkrivaju i onemogućavaju neprija­telji revolucije i uspostave poretka nove takozvane "narodne vlasti".

                                 MAČ DIKTATURE PROLETARIJATA

S današnje vremenske i istorijske distance tu, naravno, ima istine. OZNA je bila neka vrsta mača Diktature proletarijata, znači oružje u rukama "radničke klase" i revolucionara u borbi protiv buržoaskog poretka, vlasnika kapitala, dakle jedne bogate manjine koja je vladala narodom i državom, prisva jajući društvena dobra trpajući profit i ekstra profit u svoje džepove.

Komunistički propagandis ti i agitatori, za borbu na rušenja tog "starog" poretka, time su tuma­čili siromaštvo nižih slojeva, radni štva i seljaštva, obećavajušći im bolji život u socijalističkom društ­vu; pravedniji i lepši. Pri tom, jošje propovedana ravnopravnost ljudi, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost. Dakle, parole: sloboda jednakost i bratstvo, one koje je uz vikivala Francuska buržoaska revo lucija, docnije i proleterska, u vreme Pariške komune, bile su i u re­dovima "nove narodne vlasti" važe će, i neka vrsta ideja vodilja.

Na putu ostvarivanja tih ideja i ciljeva NOB-a i "nove narod ne vlasti" bilo je puno prepreka i protivnika. Jedna od najvažnijih i najvećih bila je u starom, svrgnu­tom aparatu vlasti pod okupatorom kao i pomagačima i saradnicima okupatora. Mnogi su samo zbog to­ga što su voljno ili nevoljno, sve je­dno, služili u kvislinškom aparatu postajali žrtve "mača Diktature proletarijata". Bez suđenja su fizički likvidirani, mnogi bacani u logore, a manji broj otkrivenih, pohvatanih ili onih koji su se sami dobrovoljno prijavljivali, verujući da kao nevini neće strada ti, nekim čudom je ostajao živ. Hiljade ljudi u oslobođenom Beogradu, u onih ne­koliko sedmica, dok sredinom no­vembra 1944. nije zaveden neki red, da niko ne može biti streljan ili kažnjen bez sudskog postupka, ipak su našli smrt u beogradskim parkovima i obližnjim terenima kao što je, na primer, onaj u Lisičjem potoku, ispod Dedinja i drugde.

Tek kasnije se ispostavlja­lo da su najveći krivci znali da se sklone i da posle suđenja odrobija­ju neku godinu, pa iziđu na slobo­du... Slobodana Penezića Krcuna bije glas da su mu u toj situa čiji bile ruke krvave do laka­ta...

Poznati srpski književni teoretičar i istoričar književno­sti, jedno od najinteligentni­jih srpskih pera, Borislav MihailovićMihiz, kazivao je, kako je u jednoj prilici, igra­jući karte sa Krcunom, sa k jim je bio otvoren, iako antikomunista, da mu je rekao:

"Bre, Krcune, tebi su ruke krvave do lakata. Poubijao si mnoge nevine Srbe u tvom užičkom kraju i ovde u Beogradu!"

Na to je Krcun uzvratio:

"Nisu do lakata, Mihiz, već su mi ruke krvave do rame­na!"

Onaj ko poznaje Krcuna, mora odmah da pomisli: šta je to njega navelo, da to i ta­ko odgovori Mihizu, s kojim su ga vezivale zajedničke simpatije prema sportskom društvu "Crvena Zvezda" i ljubav prema kartanju.

Krcun nije bio kockar ali je bio društven čovek. Nije mu smetalo što drugi ne misli politički kao što on misli, što je protivnik posto­jećeg režima u kome je Slobodan Penezićvazda bio na isturenim, važnim i državničkim položajima. Malo se zna da je Krcun voleo ljude koji se sa njim oko nečega spore, koji se sa njim ne slažu, koji su spremni da, sasvim otvoreno i iskreno, iznesu svoje mišljenje, pa čak i o tada aktuelnom partijskom i državnom vrhu Titove Jugoslavije.

Ima se utisak da mu je to služilo za neka njegova intimna, unutrašnja uverenja i saznanja o po ložaju Srbije u okviru Jugoslavije i celog srpskog naroda, ne samo u matičnoj federalnoj jedinici, većposejanog svuda, od severa do juga zemlje.

ŠTA SE PRIČA I ŠTA SE MISLI U BEOGRADSKOJ ČARŠIJI

Mihiz pred Krcunom nije skrivao svoja uverenja da je Srbija u najmanje povoljnom položaju u odnosu na sve druge federalne jedinice u Jugoslaviji. Mihiz nije krio inače u krugovima građanske klaseče dosta javno iznošene tvrdnje stavove antisocijalističkog i antiko­munističkog karaktera. Zbog toga je u službi bezbednosti smatran iz­razitim reakcionarom, koji je imao svoj dosije u policiji.

Politička policija, poznata kao Udba, pravila je svoje zaključ­ke i analize što je prosledivano partijskom i državnom vrhu o tome šta se priča i šta se misli u beograds koj čaršiji, posebno u intelektual­nim krugovima, među književnici­ma i uopšte ljudima od pera. Krcun je, primajući takve izveštaje i analize, mogao samo da se nasmeši na njihovu sadržinu, jer je sam bio u prilici da se s takvim stvarima lično upozna i da o njima raspravlja sa kompetentnim ljudima kakav je bio Mihiz. Međutim, ta vrsta uvida u raspoloženje i kretanje u takozvanoj, inače, ozloglašenoj "beogradskoj čaršiji", nije kod njega izazivala od ređenu mržnju i osudu, kao što je to bio slučaj na političkom vrhu, ka ko u samoj Srbiji, tako i u jugoslovenskom vrhu. Tito je znao u svo­jim istupanjima da "udari" upravo po tom svetu građanskog sloja u Beogradu, koji je, kako se ocenjivalo, gajio nacionalizam u srpskoj naciji, pa i šovinizam. Takve ocene nisu se uvek sviđale Slobodanu Peneziću. On se nije slagao sa nji ma, pogotovo ne kada se tvrdilo da, navodno, Srbija ima najveću korist od toga što je u zaje­dnici jugoslo-venskšh naro­da. Krcunovi zaključci bili su upravo su­protni. On se sve više uveravao u činje­nicu da se Ti­tova Jugosiavija izgrađuje i jača, u svakorn pogledu, na što slabijoj Srbiji, inače najbogatijem delu zajedničke dr­žave. Uostalom, to će posle Titove smr ti javno reći i priz­nati Lazar Koliševski, ocenjujući tako eru Titove vladavi­ne, jer je i Makedo­nija daleko zaosta­jala u privrednom razvoju u odnosu na severozapadne jugoslovenske fede ralne jedinice Slove niju i Hrvatsku.

Znači., tobožnje priče "beogradske čaršije" o takvim stvarima, nisu bile priče već istina u koju se mogao da uverava i Krcun, posebno onda kada je postao predsednik srpske vlade u Beogra du, i kada je, na toj funkciji, raspo­lagao sa sijaset podataka - šta se sve gradi po Jugoslaviji i gde i sa kojim i čijim parama.

KAKO JE JUGOSLAVIJA PLJAČKALA SRBIJU

Po logici stvari, u državnu kasu Jugoslavije, najviše se uliva!o para iz Srbije, kao najmnogoljudnije i najbogatije federalne jedini­ce, a da se ne pominju prihodi iz poreza na promet, u situaciji kada je samo taj zakon o porezima va­žio za celu teritoriju i kada je u Ju­goslaviji bilo onoliko poreskih sis­tema koliko je bilo opština.

Krcunu je biio poznato da Slovenija izvozi robe dva i po puta više nego što je u stanju njena pri­vreda da proizvede. Roba iz Srbi­je, u prvom redu, jošu formi "nebrušenih dragulja", kako je jednom kazao nekadašnji direktor "Kolinske" u Ljubljani, odlazila je u Sloveniju, tamo spremana i doterivana za plasman, kako na domaće, tako i na strano tržište. Kad je išla pre­ko granice, išla je u režimu takozvanog malograničnog prometa za konvertibilni novac, za razliku od onog izvoza koji je išao preko srp­ske granice u istočnoevropske ze­mlje, za klirinšku valutu...

Sistem cena bio je udešen tako da ide direktno na štetu Srbi­je, Bosne i Hercegovine, pa i Makedonije, u manjem obimu i na štetu Crne Gore i Hrvatske. Famozni sistem cena profesora Bajta implementatora Kardeljevih zamisli, pro pisivao je dva režima. Jedan po kome su cene roba i artikala, ako u sebi sadrže inostranu supstancu ili komponentu, oslobođene limita.

I obratno, sve ono što ne­ma, niti inostrane komponente, niti supstance, mora biti u režimu limi­tiranih cena.

I slepcu mora biti jasno ko tu dobija, to jest kome su ruke slo­bodne da utvrđuje cene po miloj voiji, a ko gubi, to jest, kome su ru­ke vezane da svoju pšenicu, žita­rice, meso, rudna blaga, drvo i os­talo, što ne može da se prodaje po cenama izvan limita. Slovenci su imali preko 70% licenci za inos­trane proizvode, na primer  farmaceutske industrije koje su liferovaii kako su nalazili za sho­dno, jer je to bilo "po zakonu". Dok je mineralna voda sa tri srca "Radenska" sa etiketom urađenom u inostranstvu, na primer, mogla da bude skuplja od aranđetovačke "Knjaz Miloš", ova u Srbiji nije cenom mogla da se ravna sa onom iz izvora u Radencima.,,

Sve to doznavao je i uvi­đao Slobodan PenezićKreun, da se i ne navodi puno toga drugog što je njemu paralo oči. pa je nego dovao, često i glasno, pa i ljutilo. U jednoj prilici, u krugu bližih saradnika i "drugova, u vili na Senjaku zatvorenog lipa. poste čašica šljivo­vice kojom je znao da se razgaljuje i daje oduška nekim svojim jadi­ma, zavitlao je čašom u kristalni lu­ster, umesto u patos, kako bi se moglo očekivati, uz glasan protest:

"Nismo se mi Srbi borili za čupavog Marksa, većza Srbiju!"'

Očevidno, toga dana, po­sle nekih rasprava, sa nekim i negde, bilo mu je prekipelo i on je mo­rao da eksplodira...

KRCUN JE U ŠEFU JUGOSLOVENSKE PARTIJE I

DRŽAVE VIDEO DVE LIČNOSTI

Svoje negodovanje i svoje prigovore Krcun nije krio ni u poli­tičkom i državnom vrhu Srbije.

Prva partijska ličnost tada, bio je Jovan Veselinov Žarko, kao predsednik CK KP Srbije, koja je istovremeno bila jošiz moskovs­kih, kominternovskih dana vezana za Josipa Braza Tita. Veselinov se nije slagao sa Krcunovim ocenama o privrednom zaostajanju Srbi je. Ali ja Krcunove stavove i reagovanja redovno prenosio Titu. Jovan Veselinov je uočavao, da Kr­cun u šefu jugoslavenske partije i države vidi dve ličnosti. Jednu koja nosi ime Tito, ne samo da je voleo i bio joj odan, onako kako samo pas može biti veran svom gazdi. Ta ljubav izvirala je iz revolucio­nara, komuniste, politkomesara proleterskih jedinica, partizana Sobodana Penezića, borca i ruko­vodioca u doba NOR-a i MOB-a u ceiini. A druga je, po imenu Josip Broz - bez imena Tito), koja je u Slobodanu Peneziću, sada držav­niku, u eri privredne i društvene iz­gradnje Jugoslavije, proizvodila antipatiju, čak mržnju.

Kao što bi mu boja u licu bila plemenita, izraz blažen, pri po­menu imena Tito, tako mu se lice grčilo i prelazilo u onu Ijutitu belu boju pri pomenu imena Josip Broz!

Tada je u Krcunovoj glavi ova nemila ličnost izlazila pred oči kao pojava austrougarskog podofi­cira koji je 1914. godine komandovao svojom jedinicom na Podrinskom frontu i koja je, kao okupacij ska, austrougarska soldateska, žarila, palila i ubijala Srbe u Mačvi...

Kako takav čovek, uopšte, može da voli Srbe!?

Snažna ličnost Slobodana Penezića Krcuna i autoritet koji je uživao u srpskom narodu i u širo­kim slojevima društva, osim u jed­nom defu, koji ga je smatrao veli­kim grešnikom, odnosno komuni­stičkim krvnikom.

Životije SavićSrba, načelnik Udbe u Beogradu, veliki poštovalac Krcuna, jednako je reagovao pri pomenu imena Tito kao i Krcun, i isto tako i pri pomenu imena Jo­sip Broz,".

To se jasno moglo videti i osetiti, kada bi ovaj visoki policijski funkcioner, izju­tra uz kafu, razgovarao sa svojim kolegijumom, čiji sam bio član, prenoseći tačno ono što je prethodne večeri doživeo u sus­retu sa Krcunom.

Bilo je to vreme kada, ba­rem za te kadrove, na visokim dr­žavnim i političkim, posebno policijskim, pozicijama nije bilo tajne da u jugoslovenskom političkom, a to znači i državnom vrhu, ne postoji tzv. Titovo "monolitno" jedinstvo. Znalo se da ga narušavaju Sloven­ci, na čelu sa Kardeljem. I znalo se da ni pozicija Aleksandra Rankovića uz Broza nije više tako postoja­na. Po svemu sudeći, poslednji vi­dljiv uticaj Rankovića na Broza do­godio se 1962. godine kada je Tito održao čuveni govor u Splitu, u ko­me je napao razbijačke snage unutar Jugoslavije, separatističke i nacionalističke tendencije, pored žigosanja mnogih nepravilnosti u društvu i u redovima subjektivne snage, to jest komunista.

Bio je to žestok govor da je neki Splićanin primetio da ni "Po plovicu od toga što je čuja od Ti­ta nije ta­ko davno kaza, a dobija je šest miseci".

"Gospe mi", govo­rio je taj Splićanin, u glas sam sa sobom, "zatvoriće Tita!"

Zaista, zna se da je tada većbio planuo otvoreni sukob Kar delja sa Titom, oko potrebe da se decentralizacija sistema mora br­že odvijati, kako bi federalne jedinice išle ka svom "prirodnom" i jošza vreme NOB ustanovljenom i u Jajcu novembra 1943. godine odlukama Avnoja, zapisanom cilju.

KARDELJ JE BIO IDEOLOG RAZBIJANJA SFRJ

Po Kardelju, federalne je­dinice u okviru federativne Jugo­slavije, bile su samo jedna, nužna tranzitna faza u kretanju i u razvit­ku tih oblika društvenog uređenja, ka suverenim, nacionalnim država ma, najpre u okviru konfederacije, a potom i izvan nje, kao samostal­ne i nezavisne države, punoprav­ne članice međunarodne zajedni­ce država, oličenih u OUN-u.

Međutim, to nije ništa no­vo, što se tiče tih zahteva i težnji.

POZNATO JE, IZ ISTORIJE KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE DA JE JOS 1926. GODINE TREĆI KON­GRES TE PARTIJE, ODRŽAN U BEČU, DONEO ODLUKU O STVARANJU NEZA­VISNIH DRŽAVA HRVATSKE, SLOVENIJE, MAKEDONIJE I CRNE GORE, NEZA­VISNE I UJEDINJENE ALBANIJE UKLJU­ČUJUĆI DELOVE JUGOSLAVIJE NASTA­NJENE ŠIPTARIMA, KAO I ODLUKU O PRAVU NA OTCEPLJENJE MAĐARSKE NACIONALNE MANJINE U SEVERNOJ VOJVODINI. POLOŽAJ SRBA I SRBIJE NIJE BIO DEFINISAN, ALI JE U ODLU­KAMA TOG KONGRESA ZAPISANO DA SU "DUŽNOSTI KPJ U SRBIJI DA SE BORI ZA PRAVO NA OTCEPLJENJE UGNJETENIH NARODA"!

Ovo jasno govori da je do sada sve ono što su komuništi za­crtali davne 1926.godi­ne ostvare­no, i da se Srbima i Sr­biji crno pi­še u bliskoj budućnosti. Ni do kakve izmene u stavovima KPJ ni je došlo ni na Četvr­tom kongre su koji je održan 1934 godine.

Ipak, doneta je odluka da se "u okviru KPJ osnuju KP Hrvatske i KP Slovenije", do čega je došlo tek 1938/39. KP Makedo­nije osnovana je 1943. godine, da­kle, tokom NOB, a pred sam kraj II svetskog rata osnovana je i KP Srbije.

KO GOD SE NIJE SLAGAO SA ANTISRPSKOM POLITIKOM

BIO JE BRUTALNO LIKVIDIRAN

Pošto neki kadrovi u KPJ iz Srbije nisu odobravali takvu poli­tiku o nacionalnom pitanju onda su oni uklanjani; kao što je bio Sima Markovic, Filip Filipović, Đuro Đaković, braća Vujović, španski borci Blagoje Parović, Vladimir Ćopići drugi, koji se nisu slagali sa proce­sima u Moskvi i zloglasnim staljini­stičkim čistkama, u čemu je Josip Broz imao svoju - danas je to jas­no - značajnu ulogu, kad su u pita­nju srpski komunisti. Oglašavani su trockistima i kao takvi osuđeni na likvidaciju.

Teško je poverovati da Slobodan PenezićKrcun nije znao te podatke iz istorije partije, kojoj je joškao student pripadao, kao što je sasvim logično da je to morao da povezuje sa aktuelnim zbiva­njem u Jugoslaviji, u vremenu ka­da je on došao na čelo srpske vla­de. Morao je to da poveže, na primer, sa sve češćim i upornijim zahtevima iz Ljubljane, da se pogra­ničnoj miliciji na granicama Jugo­slavije koje opasuju Sloveniju us­tanovi posebna uniforma, boje i oznake, kako bi se razlikovala od ostaiih pograničnih organa i kako bi konačno bilo jasno da je ona pod upravom slovenačke države.

Samo kroz taj zahtev bilo je jasno šta žele i šta traže Sloven­ci. Bilo je jasno da se na svaki na­čin žele odvojiti od svojih južnih su seda! Krcun je, stoga, u svakom Slovencu, čak i u onom koji je se­be smatrao Jugoslovenom, gledao "Janeza". U šefu kabineta Edvarda Kardelja, Antunu Vratuši, gle­dao je katoličkog popa.

"Ko mi tog popa", primetio je jednom, kada je vodio neku seđnicu, "dovede tu...?"

Znao je da prema Sloven­cima bude i neugodan čak prezriv.

Osećao je da oni nešto "mute" u državi Partizaniji, kojoj su, pokaza­lo se, bili najverniji Srbi, smatrajući sebe Jugoslovenima, naivno dugo verujući da su takvi i oni građani Brozove Jugoslavije iz katoličkih krajeva...

U ratu i posle rata, koji je ušao u istoriju kao Narodno-oslo-bodilački rat, na čelu koga je bila KP Jugoslavije, Krcun je prestajao da veruje u jedinstvo te države. Predosećao je da joj život ne može biti dugog veka i da će se raspasti. Bio je nesrećan zbog takvih slutnji i saznanja i sve je češće i jače ne­godovao. Tobožnje žalbe Tita na Kardelja da ga pomoću Rankovića ukloni, smatrao je blefom, po onoj narodnoj "da se Vlasi ne sete", to jest da Tito zapravo hoće da pro-veri Rankovića koliko mu je odan, za slučaj da zaista Kardelj prisilja­va Tita, da što efikasnije i što pre, razvojem iskonstruisanog samou­pravnog sistema u društvu i u pri­vredi nastoji da zada smrtni uda­rac centraiizovanoj državi, u kojoj su Srbi bili noseći stub. Znaci, sr­bijanske komuniste je trebalo angažovati u tom procesu, pod vi­dom sve dalje i dalje demokratiza­cije zemije, u stvari demontaže dr­žave federativnog tipa.

Na tom putu, nema nikak­ve sumnje, Srbi tipa Slobodana Penezića Krcuna, on sam i ostali koji misle kao on, na važnim po­zicijama dr­žavne upra ve, počev od Aleksan dra Ranko­vića, pa pre ko Svetisla va Stefano vica - Ćeće, Vojkana Lu kića i jošči tavog niza srpskih ka­drova, ko­munistaju-goslovens-ke orijetacije, a to će reći "unitarističke", morali su biti uklanjani

BROZ JE SARADNIKE ODBACIVAO KAO PRLJAVE ČARAPE

Josip Broz je procenjivao da mu oni okreću leđa i da mu više nisu odani, kaošto su bili u ratu i u posleratnom periodu, takozvane obnove i izgradnje zemlje...

Veliki majstor, sa prosto natprirodnim svojstvima da "proči­ta"¹ čoveka, kombinatorik špijunskih poduhvata i akcija. Tito je uočio da mu je među srpskim rukovode­ćim ljudima najveća opasnost Slo­bodan PenezićKrcun. Do tog ubeđenja i saznanja došao je ponajvi­še pomoću Jovana Veseiinova Žarka, predsednika KP Srbije, ali i pre ko drugih ličnosti u vrhu Srbije, ko­je nisu simpatisale - ni Rankovića, ni Krcuna. Nisu čisti ni Petar Starnboiic, Bobi Radosavljević, Mijaiko Todorović, Stevan Doronjski ni MilošMinić. Oni će se definitivno ot­kriti juna 1966. godine na famoznom Brionskom plenumu, kada je sklonjen Aleksandar Ranković, sa partijskih i državnih funkcija.

Posle njega na stolicu potpredsednika FNRJ došao je Koča Popović, da. zameni svrgnutog Sr­bina, tako da bi se stvorio utisak kako taj plenum nije bio antisrpski, što znači, ni Koča Popovićnije bio čist, to jest nepoverljiva ličnost u odnosu na Tita. Znalo se, na primer, da sa Rankovićem nikada nije bio blizak. Naprotiv! Kako je onda mo­gao simpatisati Krcuna?

Da proveri Krcuna i njego­va mišljenja o tome, da Srbija priv­redno zaostaje, a da se, na primer, Hrvatska i njeno otočje sa obalom izgrađuju, postajući neka vrsta gi­ganta turističke privrede, Tito po­vede sobom Krcuna, da jahtom oplove Jadran.

Pokazivao mu je, naravno, ona ostrva i obale koje jošnisu bili izgrađeni. Čuvao se da jahta ne pristane tamo gde su većbili nikli pravi turistički megalopolisi. Ercov bistrog uma bio je potpuno svestan tog Brozovog plana i izleta. Revanširao mu se za tu "pa­žnju" na taj način što ga je nagovo­rio da se onim vrletnim, starim pu­tem, makadamom, od Podgorice do Uzica, upute automobilima. Tako je Tito mogao da vidi koliko je izgrađena putna mreža kroz Crnu Goru i Srbiju, kojom se najkraćim pravcem može stići do Jadrana!

Namera Krcunova bila je jasna - da od Tita izmami obećanje narodu Srbije i Crne Gore, na govo ru koji je planiran na trgu u Uzicu, da će se tuda izgraditi pristojan asfaltirani put, i pruga koja će po­vezivati Uzice sa Barom, jer je već bila izgrađena deonica od Beogra­da do Uzica. I, zaista, Tito je to u govoru obećao.

Krcunovo rodno mesto dočekalo ga je kao Boga sa nebesa. Svuda su ulicama bile posute go­mile cveća, prostrti tepisi na tribini. Sve je bilo svečano ukrašeno, radi dočeka "najdražeg gosta". Narod se beskrajno radovao. Tito, dobro je poznato, nigde tako srdačno nije dočekan kao u gradu na Đetinji...   

Jugoslavija federativnog tipa grobnica srpstva, Brozova je tvorevina i komunističke partije, kojoj je on bio na čelu. Granice fe deralnih jedinica, osim pokrajina, koje su takpđe u njegovo vreme dobile svojstva paradržava, imale su ustavne zakone i svoje državljanstvo i joškoje­šta što pripada državama kao takvim. Grobnica srpstva ot­vorena je stalno, naročito u eri "I posle Tita - Tito". Nakon njegove smrti, 1980., Broz ni­je mogao ništa bolje da poželi Srbima koji su ga učinili "ve­likim", a koje je on "počastio" - ili su to učinili njegovi epigo­ni u srpskom komunističkm rukovodstvu - nego da i mrtav nad tom njihovom nesrećom stražari iz grobnice. Počiva­jući u "Kući cveća", Broz isto­vremeno predstavlja rampu znak da su Srbi, za vek i vekov, raskrstili sa državom mo narhističkog tipa, koja bi vla­dala Jugoslavijom, u kojoj bi Srbi opet bili glavni konstituent, pa prema tome i odlučuju ći u svemu. "Kuća cveća" je, sa Brozovim kostima u njoj, krst na grobu monarhije srpskog, a sa mim tim i ostalih naroda u Jugo­slaviji, koju je stvorila kraljevska kuća Karađovđevića...

Slobodan Penezićje mo­rao da sluti tako nešto jer je u Bro zu video neprijatelja koji, ne sa­mo što mrzi Srbe, većih srdačno prezire. Postupak prema svom najvernijem sledbeniku i najoda­nijem čoveku među Srbima i srp­skim komunistima, Aleksandru Rankoviću, na čuvenoj Brionskoj sednici, i pred njeno održavanje, najbolji je dokaz za to. Krcun to ni je doživeo ali je predosećao da su On i Marko "na redu", kako mu je to u jednom trenutku i sasuo u lice...

Josip Broz je joštokom NOB-a smišljao kako da "sre di" Srbe. Kad je u Četvrtoj ofanzivi partizanske vojske protiv Hitlerovih jedinica, tre­balo u rano proleće 1943. go dine prebaciti glavninu parti­zanske vojske sa Vrhovnim štabom u Hercegovinu, pre ko Neretve, između Jablanice i Konjica, najpre je treba­lo razbiti jake četničke snage na strmim obalama te reke, kako bi se otvorio put ka Zelengori i kanjonu Sutjeske, odnosno ka Crnoj Gori. Dok se tu vodila borba sa četnici­ma, Nemci nisu napadali Bro zovu vojsku. Ta činjenica ima nečeg tajanstvenog u se­bi, kao da je on nekim svojim kanalima s njima sklopio pri­mirje, dok se ne obračuna sa Srbima i Crnogorcima. Anali­ze ratnih događaja iz tog vre­mena to i potvrđuju. Tito je znao da svoje predstavnike uputi u specijalnim misijama čak u Za­greb, radi postizanja određenih ci Ijeva. Njegovi izaslanici bili su Mi­lovan Đilas, Koča Popovići Vladimir Velebit. Tu, na levoj obali brze Neretve bilo mu je sigurno za­ dovoljstvo da Srbe tuče Srbima.

        Najveći udarac četništvu Broz je izveo onda kada su mu u tome pomogli Aleksandar Rankovići Slobodan PenezićKrcun. Bi­lo je to otkrivanje i hvatanje, a onda i privođenje "narodnom sudu" Draže Mihailovića, označenog kao najvećeg neprijatelja i izdaj­nika srpskog naroda. Draža je te 1946. godine bio u šumama čekajući pomoćod zapadnih save­ znika, posebno Vinstona Čerčila, kod koga je u Londonu boravila ju goslovenska kraljevska vlada u iz beglištvu, u kojoj je Draža bio mi­ nistar vojni. Rankovići Krcun, sa svojim saradnicima iz OZNE srni slili su plan kako da se domognu komandanta srpske kraljevske vojske u planinama; i uspeli su u tome. Draža je naseo na kombi­naciju Krcunovih oficira obaveštajne službe, pristao da primi jednu "četničku odmetničku grupu", ko­ ju je vodio njegov bliski saradnik i poznati komandant Nikola Kalabić, zavrbovan od strane OZNE i tako dopao šaka Brozu. Ta tobo­žnja četnička grupa bila je sasta­vljena od oficira OZNE, koju je vodio Svetolik Lazarević, sudija, koji je poginuo sa Krcunom. Draža je izveden na sud u Beogradu, osu­đen na smrt i streljan. Domaća i svetska javnost s velikim intereso vanjem je pratila tok toga proce­sa, koji je značio političku sahra­nu četništva u Srbiji, jedna poluga okupatorskog fašističkog reži­ma, kao i italijanskog u Crnoj Gori i u Hrvatskoj, pa delom i u Bosni i Hercegovini. Dakle, svugde na te ritoriji Jugoslavije gde je za vreme II svetskog rata bilo četništva. Verovatno je Josip Broz Tito i to imao u vidu, kada je Ivanu Meštrovicu u Americi kazao da komotno može da dođe u Jugoslaviju jer je on "Srbe sredio za sva vremena".Čuveni vajar je odbio da prihvati Titov poziv, da se vrati u domovi­ nu, jer se - rekao je - boji Srba, odnosno neće zbog njih, kako je to zabeležio njegov sin Mate u jed­noj svojoj knjizi o ocu. Era Josipa Broza srpskom narodu je pomu­tila nacionalnu svest, pretapajući je u jugoslovensku.        

Politika vladavine komu ništa i kulta ličnosti Josipa Bro-za svedena je na žrtvu srpskog naroda. Jugoslavija je u ime ne ke demokratije, socijalizma i "ravnopravnosti svih naroda i na­rodnosti", njegovu užu domovi­nu osakatila i pretvorila u dve pokrajine i "užu" Srbiju, To je učinjeno i sa crkvom, vekovnim čuvarom tradicije, morala, istorije i duhovnosti - razbijena je u tri dela: srpsku, makedonsku i onu u dijaspori. Isto se dogodi­lo i akademiji nauka i umetnos-ti - pored centralnog dela u Beogradu, osnovane su akademije nauka i umetnosti u Prištini i u Novom Sadu. Zar je moguće poverovati da to sve, baštako kako je želeo Broz, nije uviđao Slobodan Penezić? Zar za ra­čun čupavog Marksa i njegove nauke da se to čini i prihvata? Treba li za te ciljeve i za tu filo­zofiju žrtvovati sebe, Srbiju i ceo srpski narod? Šta bi Krcuna, inače, nateralo da pred svojim bliskim saradnicima izjavljuje kako je od svega umoran, da mu je svega dosta i da bi naj­više voleo da utone u tišinu ma­nastirskog zdanja u dolini reke Gradac kod Valjeva. Zašto baš to da govori na sam dan 7. jula 1964, tri meseca pre svoje pogibije, na dan kada se u Srbiji proslavlja ustanak? Krcun se borio za pravdu, a ne nepravdu čije je oličenje bila politika Jo­sipa Broza, Edvarda Kardelja i Vladimira Bakarića vodećih gre šnika prema srpskom narodu.

U trenutku tuge i razočaranja, osećajući Titov mačnad svojom glavom, uvidevši da ga je Austrougarin pročitao i da bi ga posekao, onako kao što je sekao Srbe 1914. na Drinskom frontu, komandujući svom vodu da u ratu protiv malene Srbije čini zlo, Slobodan Penezićse na­šao na brisanom prostoru jerje oko sebe imao Brozove poslu­šnike i poltrone u rukovodećem kadru srpskih komunista, smeštenih na važne državne i partij ske funkcije, korumpirane i veo ma privilegovane. Ti srpski kadrovi, među kojima jošima ži­vih i danas; u proleće 1997, do­veli su srpski narod i njegovu državu u sadašnje stanje. A nji­hovi verni, konsekventni sledbenici, jošokrenuti ulevo, u preživelu dogmu o komunizmu no­vog, "humanog tipa", odveli su ga jošdalje, preko dometa Brozovih želja, u izolovanost od sveta i u sukob sa svetom naprednih privreda i svetskih trži­šta. To znači i u duhovno ropst­vo "fino upakovane fikcije" o boIjem, srećnijem i slobodnom ži­votu. Osiromašeni narod i drža­va Srba nikada u svojoj vekovnoj istoriji nisu bili u gorem po­ložaju. Bez konstruktivnih veza sa svetom i njegovom profitabilnom privredom nema napretka, i dobrog izlaza, ma kako da su potencijali zemlje ogromni i iz­dašni.

           Kraj u kome je rođen Krcun, daje ljudima dar i posebno čulo vidovitosti. Zlatibor, Kremna, Tara i ceo užički kraj stani­ šta su bistrih umova, romantičara i junaka. Krcunova jedina sreća mogla bi da bude nagrada sudbine koja ga je sprečila da do kraja vidi i doživi ono što je predosećao o srpskom narodu. Krcun je voleo je svoj narod. Voleo je istoriju Srba. Voleo je gusle i narodne pesme. Ali nije mrzeo nijedan drugi narod, niti druge ljude. Ako je u nekom Slovencu ili Hrvatu nekad video Austrougarina, onda je zaista znao da promeni boju u licu i da plane. Ali se po tome ne može suditi o Slobodanu Peneziću koji je znao šta su Austrougari činili srpskom narodu. Neka istorija kaže svoju rečo Krcunu. Ali, neka istoričari i istraživači proniknu u sve dubine u kojima se još nalaze neotkriveni podaci i isti­ne o ljudima i događajima, vezanim za Slobodana Penezića i njegovo vreme. Neka ne sude površno i po potrebama aktuelne politike. Vreme u kojem je Krcun živeo, kada je ulazio u revolucionami pokret pre II svetskog rata, kada je bio ustanik protiv okupatorske čizme, polit komesar u partizanskim prole­ terskim jedinicama, šef OZNE u Srbiji, pa ministar unutrašnjih poslova Srbije, član Savezne vlade i predsednik Srpske vlade, početkom šezdesetih godi­na - jeste jedno sudbonosno vreme, koje tek treba da istorija istraži i prouči...

(Izvor: Časopis “Nostradamus”)