KRSAN SLAVA - PRAZNIK OTVORENIH VRATA - Danas je Sv Đurđic

2010-11-16 12:36
Sveti velikomučenik Georgije

Danas je Sv Đurđic – Ovaj praznik se uvek proslavlja  16. novembra (3. novembra po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na prenos moštiju Svetog Đorđa i obnovljenje njegovog hrama u kom je položeno njegovo telo, što je bilo ispunjenje njegove poslednje želje.U vreme cara Konstantina hrišćani su sazidali hram svetom Đorđu u Lidi Palestinskoj. Prilikom osvećenja tog hrama, prenete su i u njemu sahranjene mošti svetog Đorđa. Taj hram je više puta bio rušen i obnavljan. Po crkvenom učenju, na ovaj dan je i obnovljen hram Svetog velikomučenika Georgija u Lidi.

 

Evo šta o Krsnoj Slavi  kod Srba piše publicista i književnik Pavle - Peca Matić:

 

Krsna slava je praznik otvorenih vrata, a praznovanje krsne slave je "trajni savez Srba sa Bogom". Ni brojni ratovi, nasilna pokrštavanja i užasni genocidi nisu odvratili Srbe od slavlje­nja krsne slave. Krsnu slavu i dan-danas, tajno, slavi severno arbanasko pleme Klimenta, stoje dokaz da su i oni, nekada, pripadali srpskom korpusu.

 

 

Činjenica je da mnogi Srbi ne znaju zbog čega su preci sa toli­kim žarom očuvali drevni običaj proslavljanja svetitelja - zaštit­nika nazvan krsna slava (krsno ime, krsnica, preslava, zavetina).

Takođe, retki su oni koji znaju istorijat sveca - zaštitnika koga poštuju. Osim imena, retko kome je poznato vreme u kome je svetac živeo, njegovo poreklo, dela zbog kojih ga narod poštuje i slavi...

U vreme dolaska Slovena na Balkan, negde u VII veku (kako tvrde istorijski izvori), na ovim prostorima vladalo je mnogoboštvo. Narodi koji su tu živeli pošto­vali su Peruna, Dajboga, Striboga, Usuda, Davora, Lađu...

 

Verovalo se da postoje i polubogovi, nadprirodne sile demonii, kućni i šumski duhovi itd.

 

Zemlje u koje su došli Sloveni bile su pod vizantijskom jurisdikcijom i, prvo car Iraklije a kasnije i car Vasilije Veliki, nastojali su da ovi prime hrišćansku veru. Tada hrišćanska crkva nije bila podeljena (na rimokatoličku i pravo­slavnu) i Sloveni nisu baš mnogo cenili (i razumevali) latinske i grčke propovednike.

Tek u IX veku, kada su se poja­vili slovenski apostoli Ćirilo i Me­lodije, propovedanje hrišćanstva je započelo na narodnom jeziku. Negde u to vreme nastala je i slo­venska azbuka - ćirlica - kojom se i danas služe Srbi, Rusi, Buga­ri i Makedonci. Crkvene knjige se prevode na slovenske jezike i hrišćanstvo ubrzo duboko pušta ;ne.

 

 

DAN SVETITELJA

 

Srbi su tada živeli plemenskim životom i imali svog plemenskog boga, kao zaštitnika. Kada počeše da primaju novu veru, nnisu je primili svi odjednom kao što su uradili Rusi u vreme kneza Vla­dimira Velikog), već postepeno, pleme po pleme, ili rod po rod. Stoga je svako pleme ili rod pri­majući hrišćan­sku veru, biralo po savetu propo-vednika dan sve­titelja, kada su se pokrštavali. Tako su se neka plemena krstila na dan sv. Nikole, drugi na Vračeve, ili na Đurđevdan,  Mitrovdan, Aranđelovdan... Poneka plemena, izabrala su drugog svetitelja za zaštitnika, tj. ne baš onoga na čiji su se dan krstili. Takođe, svake godine kad je dolazio taj dan koji se svetkovao kao spomen na do­tičnog sveca - pleme, rod, zadru­ga je taj dan svečano proslavljalo.

Po svom postanku, slava ima najpre apstraktno značenje - to je počast, pa onda čuvanje uspo­mene, pomen. Čuvanje uspome­ne, međutim, u određeno vreme i u određenoj formi, u dane koji se periodično ponavljaju, nije se moglo zamisliti bez žrtava i zato je reč "slava" ubrzo dobila konkretnije značenje žrtvene gozbe. Prema tome, polazeći od termina "slava", moglo bi se pretpostaviti da je ovde reč ne o crkvenom pra­zniku, nego o prazniku iz stare mnogobožačke vere - kaže Cajkanović.

Krsna slava, rekli bi smo da je samo osobenost Srba, po pozna­toj narodnoj uzrečici: "Samo Srbin slavi slavu!" Međutim, M. Filipović veli da su, od pre nekoliko decenija, i Makedonci prihvatili slavu. Sporadično je bilo i kod Hr­vata katolika u Hercegovini, Lici i aciji a najinteresantnije je da i kod severno-arbanaskog plemena Klimenta, koji žive u području Komova i Prokletija.

Srpski uticaj je nesumnjivo bio i kod Vlaha u severoistočnoj Srbiji, koji većinom održavaju slavu pod imenom "praznici". Krsnu slavu su prihvatili i pravoslavni Romi.

Najstariji izvor o slavi potiče iz 1018. godine, iz predela Devola, južno od fJhridskog jezera. Ona se, takođe, pominje u propisima iz XIII i XIV veka za sveštenike u Raškoj.

Prvi srpski arhiepsiskop Sava, rekao je sveštenstvu da nasilno I uzaludno ne progone stara narodna verovanja I običaje, nego da im dadu hrišćanska obležja.

Unošenjem hrišćanskih elemenata nastale su znatene razlike u pravoslavlju predhrišćanskih običaja, pa I same krsne slave.

Postoji mišljenje da je krsna slava običaj koji pripada kultu mrtvih. To se dokazuje upotre­bom koljiva, krsnog kolača, a kr­sna sveca je supstitucija ognja iz predhrišćanskog vremena, tj. žr­tvenika gde su se prinosile krvne i beskrvne žrtve.

U svakoj godini obično se pro­slavljaju dva krsna imena: jedna je preslava, prolećna i opšta, naj­češće seoske društvene zajedni­ce, kada se moli za zdravlje ljudi i stoku, za useve i dobar berićet; druga se proslavlja u jesen kada su usevi obrani, kao zahvalnost za dobar rod i bezbrižan život.  

 

 

KAKO SE SLAVI PRESLAVA

 

0 tome Vuk Karadžić veli: "U Srbiji gde koji ljudi proslav­ljaju još koji dan osim krsnog

"U Srbiji gde koji ljudi proslav­ljaju još koji dan osim krsnog imena, a u Crnoj gori i Hercego­vini to čine svi... Po onim južnim krajevima svaki čovek slavi svo­ je krsno ime, a kad koje opštine slavi crkva, onda slave svi; jed­no od ovih dana zovu krsno ime a jedno u Crnoj Gori prislužba ili prislužbica. Zato sam u Crnoj Gori pitao mnogijeh pa mi nijesu jednako kaziva koje je pak glavno, a koje li je prislužbica...Da rečemo da je crkvena slava prislužba, ali kad se uzme da onda slavi crkva i sva opština, i da svakome onda najviše dolaze prijatelji iz drugijeh mesta, kao u Srbiji o zavetinama (kad se krsti nose; litija), onda se lasno može reći da je glavna slava, a krsno ime daje prislužba, ili da se ne zna koje je koje... Tako se moji stari saselivši se iz Herce­govine iznajprije slavili Đurđev­dan i Aranđelovdan, tj. jedno slavili a drugo pristavljali; a poslije su malo po malo Aran­đelovdan izostavili sasvijem, a Đurđevdan zadržali, i ja sam se kao dijete čudio gledajući u ikonu sv. Aranđela, a Đurđev­dan se slavi, i pitao sam oca i strica kako je i zastoje to, a oni mi dugo nijesu znali odgovoriti, nego da smo mi u Hercegovi­ni slavili ta obadva sveca i onu konu da je pokojni deda donio iz Hercegovine i da smo ondje, u lonjoj zemlji, iznajprije Arađelovdan pristavljali a poslije osobito kako se stariji brat mojega oca oženio od Aranđelovštaka, da smo ga ostavili sa svijem. U Srbiji gdekoji Đuđervštaci prislavljaju Đurđic, a Nikolštaci prislavljajuMali Nikoljdan; ali ovome prislavljanju nema nikakva osobitog (novog) uzroka..."

I najgori siromah treba da pro­slavi svoje krsno ime, makar pro­dao kakvo živinče, ili što drugo iz kuće, te kupio rakije (ako nema svoje] i ostalo što mu valja; veli Vuk Karadžić i nastavlja:

"Ponajviše se slavi Nikoljdan, jovanjdan, Đurđevdan, Aranđe­lovdan, itd; - i to se ne menja, nego ostaje od kolena na kole-no; zato se smatraju kao rođaci svi oni koji slave jednog sveca. Žena slavi muževljevo krsno ime (i kao udovica), osim ako se ne preuda.

Srpska crkva je propisala naročiti slavski obred, koji treba da se obavi kao vidljivo obeležje slave a to je: da se sveti vodica, spremi slavski kolač, koljivo, vino, sveca, tamjan ili izmirna. Vodicu sveti sveštenik u domu svečarevu uoči krsne slave, da bi se dom očistio, a vodicom se i kolač oškropi.

Slavski kolač mesi se od čistog pšeničnog brašna, koji se odozgo našara i pečati poskurnikom. Ako je verovati, kako se smatra, da je kolač postojao još u mitološkom vremenu starih Srba, koji su pri­nosili žrtve svojim bogovima, pa bogu plodorođa (plodoreda), osim vina i meda, prinosili su žr­tvu i od proizvoda od žita.

Koljivo je varena pšenica pomešana kojekakvim začinima i zaslađena da je ukusnija. Koljivo ima svoj izvesni značaj, jer je ono vidljivi znak opšteg vaskrsenja. Onim svecima za koje se smatra da su živi i da neće nikad umreti, ne priprema se koljivo, kao na primer, proroku Iliji, arhanđelu Mihailu i Gavrilu.

Vino je potrebno za prelivanje slavskog kolača pri rezanju.

Sveca treba da je od čistog vo­ska. Samo paljenje svece je izraz svečanosti toga dana i radosti u domu.

Tamjan ili izmirna, kao i pri drugim crkvenim radnjama, tako i pri slavskom obredu uzima se za kađenje.

Sve ovo skupa što se priprema za slavski obred, jeste žrtva i žr­tvovanje, samo ne u paganskom, mnogobožačkom obliku, već u onom kako ga je hrišćanska crkva mogla sa simboličnim modifika­cijama usvojiti. Svi obredi sa pojanjem i kađenjem o krsnoj slavi, smatraju se kao duhovna radost, očigledna veselost i prijatno ras­položenje.

Suština slave dakle je u tome: što se toga dana šalju tople molitve i zdravice, svecu - zaštitniku, da on kao posrednik podrži svoje molitve i molitve svečara; da im Svevišnji podaruje život, zdravlje, sreću i napredak u domaćinstvu. Ovo je suština srpske slave, sa crkveno-religijskog gledišta, pored dela milosrđa[1].



[1]Kad se ispostuje svetac na slavi, onda se upali njegov sjaj na kosmičkoj mrezi i taj sjaj obasja onoga koji ga slavi i sve one koji ga poštuju. A ako se slavi zbog domaćina, onda se obasja na kosmičkoj mrezi energija domaćina i vraća se energija iz astro karte domaćina na one ljude koji su na slavi. Znači, u kosmosu ne dolazi do kolektivne svesti ili masovne molitve na isti dan i zato Bog više ne budi Sunce svetaca nego budi mala srculenca domaćina.

 

Dakle, krsna slava se zasniva na hrišćanskim vrlinama: gladnog nahraniti, žednog napojiti, namernika u dom prihvatiti i sužnja u tamnici pohoditi.

Tako je nekada Srbin svoju kr­snu slavu dočekivao i ispraćao. Nikome nije zabranjeno da, po svojoj mogućnosti i imovnom sta­nju, dočeka goste i zvanice; ostale drage prijatelje; komšije; putni­ke - namernike; da ih počasti i s njima ispija zdravice, kojih ima podosta. U tim zdravicama domaćinu i gostima ostavljeno je da po svojim osećanjima izraze svoje želje, propraćajući ih glasno: „Mnogaja ljeta“ ili „Ako Bog da

Još ima mnogo naroda koji s uhrišćani, koji se krstom krste, ali svoje domaće slave, svoga krsnog imena nemaju.

To je samo Srpsko obeležje: Gde je Srbin,tu je i slava ili obratno „Gde je slava, tu je Srbin“.

Pavle Matić

 

(Izvor: „Sudbina“ - Magain o ezoteriji br 7 - novembar 2010)

Pretraga

PREPORUČUJEMO

Ninićevo LIKOVNO i PESNIČKO izražavanje (kritike)

NINIĆEVO SELFIČKO SLIKARSTVO

RAZGOVOR SA NINIĆEM objavljen u magazinu SENSA (martovski broj)

PREDAVANJA D Ninića

     - O molitvi OČE NAŠ

                            - video snimak

                            - o predavanju

                            - o predavanju (engleska verzija)

     - Na temu BOJE I DUHOVNOST

     - Tema RTANJ

             - Knjižara EVEREST

             - ISTRAŽIVAČKI FESTIVAL 2011.   (video zapisi)

             - RTANJ I DUHOVNOST (predavanje - snimak)

     Ninić na VIKIPEDIJI

              VIKIPEDIJI (engl.)

 

Novo (peto) izdanje popularnog romana OTKRIĆE  - U PRODAJI

Možete naručiti preko ovog sajta (kontakt) ili na telefon

060 3 44 11 77

 

VIDEO KANAL NA You Tube http://www.youtube.com/user/DusanNinic