Magijski realizam - vizija umetnosti kao celovitosti

2010-12-08 10:24
'Magija'

Umetnost, a naročito književnost, ukazala  je na smer kojim trebamo ići kako bismo ponovno uspostavili narušenu kolektivnu ravnotežu i harmoniju.

Veliki pesnici i romanopisci s početka i sredine XX veka, prigrlili su hermetičku misao kao sredstvo ponovne integracije stvarnosti.

Tokom šezdesetih godina ovoga veka, počela je izranjati nova estetika, kao odraz potpuno novoga pogleda na svet.

Iako je zadobila svoje istomišljenike širom svijeta, ova se estetika danas povezuje najprije sa zemljama i književnošću Latinske Amerike. Njenim »očevima« uopšteno se smatraju pisci rođeni na prelasku vekova, kao što su Jorge Luis Borges, Alejo Carpentier i Miguel Angel Asturias. Njima su se kasnije priklonili i Gabriel Garcia Marquez, Carlos Fuentes, Jose Donoso, Mario Vargas Llosa, Julio Cortazar i druga imena koja su pridonela rasplamsavanju i sveopštoj popularnosti latinoameričkoga romana.

Ova se popularnost uopšteno povezuje s nečim što se danas naziva “Magijskim realizmom”[1].

Međutim, izraz ‘magijski realizam’ nije dovoljno jasan ni precizan. Trebalibi se zato bolje upoznati s osnovnom postavkom savremene latinoameričke književnosti, kao načelom kojega slede svi njeni predstavnici.

Implicitno ili eksplicitno, ovo načelo predstavlja umetničko delo - a u širem smislu i samu stvarnost - kao oblik hermetičke fantazmagorije.

Drugim rečima, postoji samo jedna sveukupnost - kao, uostalom, i u tradicionalnom hermetizmu - a granica između različitih ‘nivoa’ stvarnosti faktički je izbrisana.

Prema Jungu, psihološke ili spiritualne ‘činjenice’ jednako su ‘stvarne’ i značajne kao ‘činjenice’ fenomenološki shvaćenog sveta. Prema estetici koja leži u korenu savremene latinoameričke književnosti, sve ‘činjenice’, bile one psihološke ili fenomenološke, upletene su u jedinstveno, sveobuhvatno i sveprožimajuće tkanje. Unutrašnje i spoljašnje sfere međusobno se prožirniju, stapaju i hrane. Tako je i sa snovima ili fantazijama i takozvanim ‘buđenjima svesti’. Tako je i s prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, mitom, legendom i istorijom.

Tako je i s magijom i naukom, te kreativnom imaginacijom i materijalom kojeg oblikuje. Tako je i s bogolikim umetnikom i svetovima i likovima koje oživljava ‘čudom stvaranja života iz mastila’.

Saglasno ovim načelima, istorija naroda, država ili kultura, ne sastoji se samo od ratova i sporazuma, određivanja granica, uspostavljanja ili svrgavanja vladara i donošenja zakona. Ona se, držao je Jung, sastoji i od ‘psiholoških činjenica’, ‘činjenica’ psihičkoga života - snova, težnji, praznoverja, legendi, bajki, mitske hiperbolizacije i čuda u koja su ljudi želeli verovati i o kojima su svedočili.

Dela poput ‘’Sto godina samoće’’, Garcie Marqueza i ‘’Terra Nostra’’, Carlosa Fuentesa, predstavljaju karakteristično hermetičku sintezu, koja čitaocima Latinske Amerike omogućava da reintegrišu svoje individualne i kolektivne fantazije, folklor i detinjstvo - sve one elemente koji leže u korenu psihološkog i spiritualnog razvitka, ali koje je razvlastio i odbacio zapadni racionalizam i materijalizam.

Kroz ponovno uključivanje ovih elemenata, moguć je povratak izgubljenog osećaja celovitosti. Čitalačka publika, tako, biva podstaknuta da krene u potragu za vlastitim poreklom.

Ovdje leži istinska magija takozvanog ‘Magijskog realizma’. Ta je magija u svojoj suštini specifično HERMETIČKA.

No, hermetička fantazmagorija latinoameričke književnosti predstavlja mnogo više od puke literarne tehnike i trenda u umetnosti.

Osim svoje čisto estetske primene, ona nudi nov i obuhvatniji pogled na stvarnost, nov i obuhvatniji način gledanja i razumevanja. Kroz hermetičku fantazmagoriju, zapadna kultura kao celina usvaja novo gledište na vlastite mitske procese, vlastiti kolektivni identitet i psihološku povijest.

Svi mi prolazimo kroz proces suptilnog - a ponekad i ne tako suptilnog - preusmjeravanja svesti. Svi mi polako počinjemo uspostavljati vitalne i dinamičke veze između naših unutrašnjih i spoljašnjih života, koje su pre samo trideset i pet ili četrdeset godina bile nezamislive.

Ovaj proces olakšava činjenica da su i druge umetnosti počele usklađivati svoj korak s književnošću i usvajati vlastitu hermetičku viziju. Posednjih se godina, na primer, sve veća pažnja poklanja hermetičkim slikarima s početka XX veka, kao što su bili Vasilij Kandinski, Franz Marc, Nicholas Roerich i Alfred Kubin. Slikarstvo Sidneya Nolana izjednačeno je s vizionarstvom književnika Patricka Whitea. Cecil Collins i njegova umetnost predstavljaju se kao oblik neo-Blakeovske tradicije. U Sjedinjenim Državama, Ernest Fuchs stekao je ugled kao slikar kabalističke orijentacije. Ovde treba posebno spomenuti i Nemca Jozefa Bejsa (Joseph Beuys), koji je 1943. godine, kao pilot Luftfafea, bio srušen nad Krimom. Spasili su ga pripadnici tatarskoga plemena, otkuda proizlazi njegovo duboko razumevanje šamanističke predaje, koju je kasnije stopio s vlastitim, izrazito mističnim shvaćanjem hršćanstva.

Bejs je izjednačavao umetnika s hermetičkim šamanom. »isceliteljem i mudracem primitivnih plemena«.

Kreativni proces za njega je bio čin ritualne magije, koji uključuje posebno oruđe i postupak koji vodi poboljšanju i produbljenju ‘unutrašnjega života’.

U svetu kojega »sve više oblikuje nauka«. Bejs je prepoznao umetnost kao jedinu zaista revolucionarnu snagu. On je smatrao da:

 

‘’… samo umetnost može ponovno pokrenuti sva čovekova čula, suprotstavljajući ih isključivom diktatu racionalnog’’. Celokupno Bejsovo umetničko delovanje bilo je usmereno ka regeneraciji čovekove kreativnosti, ugušene pod jarmom razuma. Bejs se nadao da čovek čija je kreativnost na taj način oživljena...više neće doživljavati sebe kao pojedinca...već kao kreativni element unutar sveprožimajućega organizma ...kao mikrokosmos unutar makrokosmosa’’.

 



[1] Magijski realizam, ili magični realizam, je književno-umetnički smer u kojem se elementi fantastike isprepliću sa stvarnošću, poistovjećujući se na taj način s njom i čineći skladnu celinu zasnovanu na objektivnom odnosu.  Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za školu slikara, no danas se najviše veže za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina), Gabriela Garcíe Márqueza (Kolumbija), zatim Günter Grassa (Njemačka), i Johna Fowlesa (Engleska). U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (Čile).

 

Korišćen tekst iz knjige: M.Baigent I R.Leight  -  “Eliksir I kamen”

Pretraga

PREPORUČUJEMO

Ninićevo LIKOVNO i PESNIČKO izražavanje (kritike)

NINIĆEVO SELFIČKO SLIKARSTVO

RAZGOVOR SA NINIĆEM objavljen u magazinu SENSA (martovski broj)

PREDAVANJA D Ninića

     - O molitvi OČE NAŠ

                            - video snimak

                            - o predavanju

                            - o predavanju (engleska verzija)

     - Na temu BOJE I DUHOVNOST

     - Tema RTANJ

             - Knjižara EVEREST

             - ISTRAŽIVAČKI FESTIVAL 2011.   (video zapisi)

             - RTANJ I DUHOVNOST (predavanje - snimak)

     Ninić na VIKIPEDIJI

              VIKIPEDIJI (engl.)

 

Novo (peto) izdanje popularnog romana OTKRIĆE  - U PRODAJI

Možete naručiti preko ovog sajta (kontakt) ili na telefon

060 3 44 11 77

 

VIDEO KANAL NA You Tube http://www.youtube.com/user/DusanNinic